STEČAJ ZA ZVEZDU

Crvena zvezda je u teškoj krizi: duguje oko dvadeset pet miliona evra, a nema odakle da namiri te dugove. Nema ni prihoda, ni dobrih igrača koje bi prodala. Kako je do toga došlo lepo je opisao Branko Milanović u jučerašnjem broju „Politike”, na ovom istom mestu, pa nema potrebe da ponavljam. Samo ću podsetiti da se radi o prirodnom rezultatu društvene svojine, kod koje oni koji odlučuju ne snose posledice svojih odluka već rasipaju tuđe pare.

Neki već pominju državu kao jedinu šansu – da ona odreši kesu i spase klub od propasti. Srećom, država je u takvoj finansijskoj krizi da nema šanse da se za Zvezdu odvoje pare, mada bi se u povoljnijim okolnostima i za to našlo zagovornika u vlasti. Problem sa tom varijantom bio bi sledeći: ništa se u upravljanju Zvezdom ne bi promenilo, pa bi se date pare potrošile i klub bi se ponovo našao u buli.

Crvena zvezda trebalo bi da ode u stečaj. Znam da se na pomen ove solucije diže kosa na glavi svakom navijaču Zvezde, ali je stvar daleko bolja nego što izgleda na prvi pogled. Naime, stečaj uopšte ne znači likvidaciju kluba ili njegovo isključenje iz takmičenja već, naprotiv, njegovo ozdravljenje i postavljanje na normalne temelje. Klub bi nastavio da postoji i igra fudbal kao i do sada. Čak bi se rešio svih dugova, kao čarobnim štapićem. Dobio bi i dobar menadžment. Jedino što na čelo kluba ne bi više mogli da dođu političari željni vlasti, bivši Zvezdini fudbaleri koji su dobro šutirali loptu, nazovi biznismeni koji gledaju svoje interese, ljubitelji fudbala bez menadžerskih sposobnosti i slični. Idealno.

Ne ulazeći u tehničke pojedinosti, navešćemo osnovni scenario stečaja. Prvo, klub se oslobađa dugova, tj. gase se potraživanja poverilaca prema klubu. To je prvi zakonski korak u stečaju. Taj gubitak snose, dakle, poverioci.

Drugo, kao naknadu za taj gubitak, poverioci preuzimaju klub u svoje vlasništvo. Pitanje je šta je veće: potraživanja poverilaca ili vrednost imovine kluba. Jer ovo drugo svakako postoji i ulazi u kalkulaciju poverilaca. U vrednost imovine ulazi suma koju klub može dobiti od prodaje igrača, zatim vrednost objekata, građevinskog zemljišta i opreme u posedu kluba, potom „gudvil”, kako bi rekle računovođe, odnosno „brend”, kako bi rekli novokomponovani, odnosno ugled, kako bi rekli mi ostali, i slično. Ova imovina umanjuje se za iznos dugova da bi se dobila vrednost kluba.

Treće, poverioci bi zatim prodali klub nekome – jednom od njih ili nekom trećem. Jer, većinu njih ne interesuje upravljanje fudbalskim klubom već naplata sopstvenih potraživanja. Kako bi oni u tome pojedinačno prošli – nešto izgubili ili se potpuno „izvadili” – pitanje je koje Zvezdu i navijače više ne zanima.

Četvrto, novi vlasnik bi postavio svoj menadžment, u kome bi možda i sam postao predsednik kluba.

Eto rezultata: klub više nema dugova, ali je dobio profesionalan menadžment umesto ranijeg pacerskog. Jednim udarcem dve muve. Još bolje: klub je privatizovan, pa više ni ne postoji šansa da se neki Piksi vrati na čelo kluba. Jedan loš sistem upravljanja, bolje reći postavljanja uprave, zamenjuje se drugim. Stari, sa skupštinom ljubitelja fudbala i neodgovornih ljudi nestaje, a pojavljuje se vlasnički, gde vlasnik postavlja upravu. Tako se uspostavlja normalan sistem u kome pravo upravljanja ima onaj ko snosi posledice poslovnih odluka, što je jedina garancija da će te odluke biti razumne, tj. u interesu i kluba i vlasnika.

Mislim da se pred Crvenom zvezdom nalaze dve opcije: jedna, sa produženjem agonije i uništavanjem kluba, i druga, sa uređenim stečajem, promenom vlasništva i ozdravljenjem. Jasno je šta je bolje, ali nije jasno šta će se dogoditi. Sasvim je moguće da stari interesenti nastave sa uništavanjem Crvene zvezde.

direktor ekonomskih studija CLDS