СТЕЧАЈ ЗА ЗВЕЗДУ

Црвена звезда је у тешкој кризи: дугује око двадесет пет милиона евра, а нема одакле да намири те дугове. Нема ни прихода, ни добрих играча које би продала. Како је до тога дошло лепо је описао Бранко Милановић у јучерашњем броју „Политике”, на овом истом месту, па нема потребе да понављам. Само ћу подсетити да се ради о природном резултату друштвене својине, код које они који одлучују не сносе последице својих одлука већ расипају туђе паре.

Неки већ помињу државу као једину шансу – да она одреши кесу и спасе клуб од пропасти. Срећом, држава је у таквој финансијској кризи да нема шансе да се за Звезду одвоје паре, мада би се у повољнијим околностима и за то нашло заговорника у власти. Проблем са том варијантом био би следећи: ништа се у управљању Звездом не би променило, па би се дате паре потрошиле и клуб би се поново нашао у були.

Црвена звезда требало би да оде у стечај. Знам да се на помен ове солуције диже коса на глави сваком навијачу Звезде, али је ствар далеко боља него што изгледа на први поглед. Наиме, стечај уопште не значи ликвидацију клуба или његово искључење из такмичења већ, напротив, његово оздрављење и постављање на нормалне темеље. Клуб би наставио да постоји и игра фудбал као и до сада. Чак би се решио свих дугова, као чаробним штапићем. Добио би и добар менаџмент. Једино што на чело клуба не би више могли да дођу политичари жељни власти, бивши Звездини фудбалери који су добро шутирали лопту, назови бизнисмени који гледају своје интересе, љубитељи фудбала без менаџерских способности и слични. Идеално.

Не улазећи у техничке појединости, навешћемо основни сценарио стечаја. Прво, клуб се ослобађа дугова, тј. гасе се потраживања поверилаца према клубу. То је први законски корак у стечају. Тај губитак сносе, дакле, повериоци.

Друго, као накнаду за тај губитак, повериоци преузимају клуб у своје власништво. Питање је шта је веће: потраживања поверилаца или вредност имовине клуба. Јер ово друго свакако постоји и улази у калкулацију поверилаца. У вредност имовине улази сума коју клуб може добити од продаје играча, затим вредност објеката, грађевинског земљишта и опреме у поседу клуба, потом „гудвил”, како би рекле рачуновође, односно „бренд”, како би рекли новокомпоновани, односно углед, како би рекли ми остали, и слично. Ова имовина умањује се за износ дугова да би се добила вредност клуба.

Треће, повериоци би затим продали клуб некоме – једном од њих или неком трећем. Јер, већину њих не интересује управљање фудбалским клубом већ наплата сопствених потраживања. Како би они у томе појединачно прошли – нешто изгубили или се потпуно „извадили” – питање је које Звезду и навијаче више не занима.

Четврто, нови власник би поставио свој менаџмент, у коме би можда и сам постао председник клуба.

Ето резултата: клуб више нема дугова, али је добио професионалан менаџмент уместо ранијег пацерског. Једним ударцем две муве. Још боље: клуб је приватизован, па више ни не постоји шанса да се неки Пикси врати на чело клуба. Један лош систем управљања, боље рећи постављања управе, замењује се другим. Стари, са скупштином љубитеља фудбала и неодговорних људи нестаје, а појављује се власнички, где власник поставља управу. Тако се успоставља нормалан систем у коме право управљања има онај ко сноси последице пословних одлука, што је једина гаранција да ће те одлуке бити разумне, тј. у интересу и клуба и власника.

Мислим да се пред Црвеном звездом налазе две опције: једна, са продужењем агоније и уништавањем клуба, и друга, са уређеним стечајем, променом власништва и оздрављењем. Јасно је шта је боље, али није јасно шта ће се догодити. Сасвим је могуће да стари интересенти наставе са уништавањем Црвене звезде.

директор економских студија ЦЛДС