ISTROŠENI AUTOBUS

Ukoliko vas neko po hiljaditi put zove na telefon da bi vas opet nešto slagao, davao lažna obećanja, pravio budalom potcenjujući vašu inteligenciju i uz to još tražio da vi pokrijete račun svih njegovih besomučnih poziva, da li biste podigli slušalicu? Naravno da ne bi, već biste ignorisali dotičnog. Mislim da je otprilike slična situacija između celokupne domaće javnosti i političara, bilo da je u pitanju vlast, bilo opozicija. Poverenje je u najvećoj meri izgubljeno ne samo u pogledu kredibiliteta političkih opcija već i u pogledu celokupnog političkog sistema koji je otuđen od običnog građanina. Građani nemaju mogućnost da znaju pre izbora ko je taj ko će ih zastupati u parlamentu, nemaju mogućnost da kasnije utiču na svoje predstavnike, niti mogu da pozovu na odgovornost predstavnike vlasti. S druge strane, ono što je nemoguće za obične građane, jeste za finansijere stranaka i po tom pitanju se sve srpske stranke dele samo na one koje ćute o tome i na one koje otvoreno lažu podnoseći fingirane izveštaje. Zato je, nažalost, tačna tvrdnja da svi mi trenutno nemamo političku opciju koja je spremna da izrazi opšte interese i da se bori za njih.

Prvo treba reći da je to zaista veliki problem. On, sa jedne strane, može izazvati razočaranje u demokratiju kada dođe do percepcije da „su svi oni isti”, što će opet dovesti do još manje odgovornosti nosilaca vlasti. Svedoci smo da se interes za javnu debatu smanjuje jer zašto bi zaista stalno pričali o istim temama na milion varijacija u zavisnosti od toga koja je trenutno afera hit nedelje. Puno je i tražiti od recimo prosečnog konzumenta bilo kog medija da svakog dana uzima novu dozu cinizma, jeda, ironije i kritike kada će sve više biti frustriran ali i svestan svoje nemoći da bilo šta promeni. Nema političke alternative koja bi konstruktivno kanalisala opšte razočaranje, što može biti jako opasno zbog laganog taloženja agresije koja je za sada na nivou anemije, malaksalosti ili samoagresije, ali koja će vremenom sigurno narasti u neku vrstu otpora, protesta ili najobičnijeg nasilja. I to je druga strana iste medalje otuđenosti države od građana.

Poslednjih nekoliko godina vlast (bilo koja) tretirala je državne i društvene probleme na nivou javnog mnjenja. Problemi, kao, nisu bili realne situacije u vremenu i prostoru već samo kao neka prolazna umišljena stanja svesti kojima treba pažljivo i smišljeno prilaziti. Tako nije bilo neophodno sankcionisati određeno kršenje zakona (koje se kod nas krsti kao „afera”) već treba što pre smisliti novu aferu da zameni staru, koja će učiniti da ona bude zaboravljena. Možda je zaista i pravi cilj forsiranja svih afera, od „slučaja Krišta”, RIK-a, Univerzijade, Miladina K, navodnog problema oko zakona o antidiskriminaciji, pokušaja zaustavljanja stečajnih postupaka, Luke „Beograd”, TC „Ušće”, novih duplih pasoša, romskih naselja itd, da svi mi jednostavno otupimo i prestanemo da tražimo da vlast počne da radi u opštem interesu.

U neprekidnoj proizvodnji novih „spin-tema”, afera i skandala poklapa se interes bilo koje vlasti i ogromne većine srpskih medija koji će u očajničkoj borbi za preživljavanje krize glodati svaku temu koju im dobace marketinški magovi ili njihovi oglašivači. Mediji su više deo problema nego rešenja, tj. deo su istog onog političko-privrednog kruga koji je zarobio Srbiju i koji je njen najveći neprijatelj.

Posle tolikih teledirigovanih emocionalnih pražnjenja od javnosti se očekuje da postane jedna anestezirana amorfna masa koja, ukoliko želi da izrazi neko mišljenje, treba da se zadovolji svojim dovitljivim pisanijama na nekakvim blogovima i forumima, koji će opet poslužiti kao reper spin-doktorima za smišljanje novih zamena teza.

A u stvari, prava tema vrlo je prosta. Da li Srbija može imati barem jednu političku partiju koja će staviti opšti interes ispred stranačkog i privatnog? Da li će kvalitet pojedinca biti važniji od prikupljenih sredstava za stranačku kampanju, da li će se svi stranački lideri plašiti unutarstranačke demokratizacije ili će jednog dana zakazati slobodne izbore na svim stranačkim nivoima čime će napraviti korak od poslušničkih vojski ka intelektualnim snagama? Ukoliko je osnovna ćelija političkog života, a to je stranka, sazidana na lošim osnovama, celokupna politička zajednica ne može imati drugačiju sudbinu od pomenutog otuđenja od realnosti i od opšteg interesa. Potrebno je prvo savladati svoju sujetu i staviti svoje „ja” iza interesa zajednice. U prepoznavanju te potrebe leži ključ političke stabilnosti Srbije, a ne u iskukumavčenim evrima ili dolarima koji treba da budu gorivo za stari i izlupani autobus sa pokvarenim kočnicama.

urednik „Srpske pravne revije”