ИСТРОШЕНИ АУТОБУС

Уколико вас неко по хиљадити пут зове на телефон да би вас опет нешто слагао, давао лажна обећања, правио будалом потцењујући вашу интелигенцију и уз то још тражио да ви покријете рачун свих његових бесомучних позива, да ли бисте подигли слушалицу? Наравно да не би, већ бисте игнорисали дотичног. Мислим да је отприлике слична ситуација између целокупне домаће јавности и политичара, било да је у питању власт, било опозиција. Поверење је у највећој мери изгубљено не само у погледу кредибилитета политичких опција већ и у погледу целокупног политичког система који је отуђен од обичног грађанина. Грађани немају могућност да знају пре избора ко је тај ко ће их заступати у парламенту, немају могућност да касније утичу на своје представнике, нити могу да позову на одговорност представнике власти. С друге стране, оно што је немогуће за обичне грађане, јесте за финансијере странака и по том питању се све српске странке деле само на оне које ћуте о томе и на оне које отворено лажу подносећи фингиране извештаје. Зато је, нажалост, тачна тврдња да сви ми тренутно немамо политичку опцију која је спремна да изрази опште интересе и да се бори за њих.

Прво треба рећи да је то заиста велики проблем. Он, са једне стране, може изазвати разочарање у демократију када дође до перцепције да „су сви они исти”, што ће опет довести до још мање одговорности носилаца власти. Сведоци смо да се интерес за јавну дебату смањује јер зашто би заиста стално причали о истим темама на милион варијација у зависности од тога која је тренутно афера хит недеље. Пуно је и тражити од рецимо просечног конзумента било ког медија да сваког дана узима нову дозу цинизма, једа, ироније и критике када ће све више бити фрустриран али и свестан своје немоћи да било шта промени. Нема политичке алтернативе која би конструктивно каналисала опште разочарање, што може бити јако опасно због лаганог таложења агресије која је за сада на нивоу анемије, малаксалости или самоагресије, али која ће временом сигурно нарасти у неку врсту отпора, протеста или најобичнијег насиља. И то је друга страна исте медаље отуђености државе од грађана.

Последњих неколико година власт (било која) третирала је државне и друштвене проблеме на нивоу јавног мњења. Проблеми, као, нису били реалне ситуације у времену и простору већ само као нека пролазна умишљена стања свести којима треба пажљиво и смишљено прилазити. Тако није било неопходно санкционисати одређено кршење закона (које се код нас крсти као „афера”) већ треба што пре смислити нову аферу да замени стару, која ће учинити да она буде заборављена. Можда је заиста и прави циљ форсирања свих афера, од „случаја Кришта”, РИК-а, Универзијаде, Миладина К, наводног проблема око закона о антидискриминацији, покушаја заустављања стечајних поступака, Луке „Београд”, ТЦ „Ушће”, нових дуплих пасоша, ромских насеља итд, да сви ми једноставно отупимо и престанемо да тражимо да власт почне да ради у општем интересу.

У непрекидној производњи нових „спин-тема”, афера и скандала поклапа се интерес било које власти и огромне већине српских медија који ће у очајничкој борби за преживљавање кризе глодати сваку тему коју им добаце маркетиншки магови или њихови оглашивачи. Медији су више део проблема него решења, тј. део су истог оног политичко-привредног круга који је заробио Србију и који је њен највећи непријатељ.

После толиких теледиригованих емоционалних пражњења од јавности се очекује да постане једна анестезирана аморфна маса која, уколико жели да изрази неко мишљење, треба да се задовољи својим довитљивим писанијама на некаквим блоговима и форумима, који ће опет послужити као репер спин-докторима за смишљање нових замена теза.

А у ствари, права тема врло је проста. Да ли Србија може имати барем једну политичку партију која ће ставити општи интерес испред страначког и приватног? Да ли ће квалитет појединца бити важнији од прикупљених средстава за страначку кампању, да ли ће се сви страначки лидери плашити унутарстраначке демократизације или ће једног дана заказати слободне изборе на свим страначким нивоима чиме ће направити корак од послушничких војски ка интелектуалним снагама? Уколико је основна ћелија политичког живота, а то је странка, сазидана на лошим основама, целокупна политичка заједница не може имати другачију судбину од поменутог отуђења од реалности и од општег интереса. Потребно је прво савладати своју сујету и ставити своје „ја” иза интереса заједнице. У препознавању те потребе лежи кључ политичке стабилности Србије, а не у искукумавченим еврима или доларима који треба да буду гориво за стари и излупани аутобус са поквареним кочницама.

уредник „Српске правне ревије”