Odblesak najstarijeg umiranja

Slabašan odsjaj gašenja zvezde s početka vremena (i s kraja kosmosa) nedavno je načas, posle 13 milijardi i sto miliona svetlosnih godina putovanja, stigao i do nas. (Svetlosna godina je rastojanje koje svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je, otprilike, 9,6 biliona kilometara ili 9,6 hiljada milijardi kilometara). Zaprepašćujuće daleko, zar ne?

Ne znamo kako ćete vi, poštovani čitaoci (a i sam potpisnik) pojmiti neslućeni i neshvaćeni beskraj, ako kažemo da je orijaška prapotopska kresnica, koja se besomučno vrtela (rotirala), zgasnula u velikim mukama – besomučnom razaranju (eksplozija) – posle kojeg se sabila u našem pogledu nedostupnu i nevidljivu „crnu rupu”. Najgolemije, upravo, tako skončaju kada istošeno svoje (nuklearno) gorivo.

Astronomi su brže-bolje sračunali da se to zbilo 640 miliona godina nakon postanja, nazvanog „Veliki prasak” (BigBang), u kojem se – pre 13 milijardi i 700 miliona godina – u strahotnom rasprskavanju ni iz čega (sićušna tačka nepojamne gustine) začeo svekoliki svemir. Stručnim jezikom kazano, ubrzo posle „mračnog doba” (dark ages) koje je – kako se pretpostavlja – potrajalo 300-400 miliona godina. Zbog čega su ga prozvali „kosmičkim srednjim vekom”? Zato što se do tada ništa nije videlo, prve zvezde i galaksije zasijale su kasnije, na samom isteku sveopšte tmine i tmuše – neprozirnije od ma čega što biste zamislili.

Posle „Velikog praska”, naime, vladala je nepregledna tama, nijedna zvezdana žiška se nije videla u svekolikoj pomrčini.Nakon 200 do 300 miliona godina atomi vodonika su se sjedinili i upalili tvoreći veoma sjajne plamteće zvezde. Zasvetlele su kao svici u letnjoj noći, iako još nije potpuno razjašnjeno kako su izgledale.

I tada se, pod silovitim teretom gravitacije, u samu sebe urušila pradavna žiška odašiljući ogromne mlazove gama-zraka unaokolo koji su zapalili okolni kosmički gas. Na osnovu odsjaja koji se proširio kosmosom izračunato je kada se i gde to dogodilo, tako da sada znamo da smo videli – istina infracrvenim očima svemirskog teleskopa „Svift” – najdalji blesak (i nebesko telo) ikad opažen! U astronomskom opisivanju, uočen je naknadni sjaj u trajanju od deset sekundi, čiji „crveni pomak” iznosi 8,2. Pređašnji naudaljeniji dostigao je 6,7. Šta to, u stvari, označava?

„Crveni pomak” je veći – mereno na logaritamskoj lestvici – ukoliko je zvezda (ili galaksija) starija i udaljenija (ili obrnuto: što je broj manji, pojava je svetlija). Drugim rečima, sjajnost opada s kvadratom razdaljine. Događaj se desio toliko daleko (i tako davno) da je nastanku naše Zemlje prethodio više od 8,5 milijardi godina!

Astronomi su, prema tome, posmatrali neobuzdani izliv gama-zraka, umiranje zvezde koja više ne postoji, upaljene još u prvoj milijardi godina postanka kosmosa, u razdoblju „rejonizacije”. Najpre su ga snimili uređaji svemirske, a potom i nekoliko zemaljskih osmatračnica upravljenik ka tom tom delu neba. „Svift” ih je do sada zabaležio 120 (odaslat je 2004. godine), ali samo tri su bila iz najranije kosmičke mladosti, iz prvih milijardu godina postojanja. Zašto je to, uopšte, važno?

Zato što su se u najranijem kosmosu zvezde retko stvarale, a još ređe su nestajale u izobilnom gama-zračenju. Da bi se sastavila slika najranijeg kosmosa, neohpodno je proučiti više sličnih rasprska vanja.

U godini obeležavanja četiri stoleća od prve upotrebe teleskopa, što je učinio slavni Galio Galilej, bili smo svedoci smrti jedne od najranijih zvezda koja je veoma davno zgasnula.

Kao u vreme Divljeg zapada astronomi se utrkuju da kočić pobodu što dalje u kosmički beskraj i tminu.