„Američko salo” kao art projekat

Od našeg dopisnika iz Moskve

Virusni marketing osvojio je planetu. Svakodnevno nas sa svih strana bombarduju gomilom informacija koje pokušavaju da nas zainteresuju za nešto što nam, možda, ni u snu ne bi palo na pamet. Tako se prodaje kafa, turistički aranžmani, deterdženti... sve moguće, ali ne i knjige. To se prosto ne isplati, osim ako knjiga nije u funkciji nečeg drugog, pa se kampanja osmisli tako da bude zagonetna, obavijena velikom količinom mistifikacije i političkih aluzija... Onda je uspeh zagarantovan – knjiga će se sigurno prodati, a da li će pravi cilj biti postignut, zavisi od mnogo faktora.

Nedavno su se u moskovskom metrou pojavili neobični plakati u stilu Endija Vorhola sa konzervama na kojima je pisalo „Američko salo”. Reč „salo” (slanina) u Rusiji asocira na Ukrajinu. Slanina je nezvanični simbol Ukrajine i nema baš nikakve veze sa Amerikom. O čemu je onda reč? Prvo što pada na pamet čoveku iskvarenom tehnologijama savremene reklame jeste to da je neki bogati američki proizvođač odlučio da koristeći ukrajinski brend – proda svoj proizvod. Homo politikus, međutim, pomisliće da je reč o aluziji na proameričku politiku ukrajinskih vlasti. Ali kakve to veze ima sa konzervama, sličnim konzervi paštete?

Plakati su se lagano preselili iz metroa na bilborde i bukvalno preplavili Moskvu, pa je virus zahvatio i medije – mora da je reč o nekakvoj PR akciji pripremljenoj za predstojeće ukrajinske izbore – pisale su ugledne novine. Konačno, pojavila se informacija o zvaničnoj prezentaciji art projekta „Pojava američkog sala”. Ljudi su pohrlili u veliku salu „Vinzavoda” (galerije u bivšoj fabrici konjaka), ukrašenu posterima u pop art stilu i „instalacijama” od konzervi s natpisom „Američko salo”. Pred kraj večeri momci odeveni u ukrajinske narodne nošnje rasturili su instalaciju na komade, a gosti ih onda uzimali kao suvenire. U njima, nažalost, nije bilo ukrajinske slanine, ali je to nadoknađeno – u dnu sale zaista se služio čuveni specijalitet uz takođe čuvenu ukrajinsku votku – „gorilku”.

U jednom trenutku se ugasilo svetlo i odjeknule su sirene. Kad je ponovo „svanulo” na podijumu je stajala osoba umotana u dugi crni ogrtač sa kapuljačom koji je pokrivala celo lice, samo sa otvorima za oči. Publika je shvatila da se nalazi na promociji knjige koju je objavila moskovska izdavačka kuća „Eksmo”, a čovek u crnom, pored koga je stajao telohranitelj sa ogromnim, očigledno lažnim pištoljem za pojasom, i predstavio se kao O. Volja, bio je pisac. Posetioci su dobili po primerak knjige a autor, koji je govorio očigledno izmenjenim glasom, nastavio je da zbunjuje narod tvrdeći da to nije „ni knjiga ni tehnologija ni virus, već pravi antivirus”. Kao i glas, tako je i ime autora bilo lažno. Njegov izgled, ispričao je autor, jeste umetnost. A umetnost je manipulacija svešću, što je isto što i politička tehnologija: šou, koji je garancija i povod za sledeći virus na Internetu. Ljudi će nastaviti da diskutuju o idejama autora koje su pročitali u knjizi. I sve dok diskusije ne utihnu, kampanja će se uspešno nastavljati.

Ali iako je poželjno da se knjiga O. Volje proda, to nije glavni cilj kampanje – lukavi virus gađa sasvim drugu metu. To ćemo, konačno, saznati od autora koji kategorički odbija da daje intervjue (zato je tu telohranitelj, da novinari ne bi prilazili), ali je iz nekih razloga, za dopisnika „Politike“ napravio izuzetak. Knjiga je, kaže, „odgovor na američke političke tehnologije kojima se utiče na svest Ukrajinaca i posvećena je mogućem scenariju razvoja događaja u Ukrajini“. Uz to, objašnjava kako novi oblici informatičkih tehnologija deluju na masovnu svest. Najnoviji procesi koji su „u bratskoj zemlji” inicirani kao proces demokratije pokazali su se kao blef...Koristeći primere iz istorije Rusije i Ukrajine, autor podseća da pre samo 150 godina čak ni u Galiciji niko sebe nije nazivao Ukrajincem, svi su se smatrali Rusima. Za sto godina vešto je podeljen ruski narod i dva njegova dela su suprotstavljena jedan drugom. Drugi naziv za „antiruskost” je Ukrajina, kaže se, između ostalog, u knjizi.

Prema autorovim rečima, „Ukrajina se danas našla u centru svetskih događaja i za uticaj u toj zemlji bore se raznim političkim tehnologijama Rusija, Evropa i SAD. Ko će pobediti – još uvek se ne zna“, kaže Volja koji priznaje da je i njegov cilj bio uticaj na svest čitalaca. Čitaocima se sugeriše „poželjna varijanta“ – na vlast u Ukrajini doći će neka vrsta „ukrajinskog Putina“. Na pitanje postoji li danas takva politička figura, odgovor je da ne postoji, ali da se i Putin pojavio kratko vreme pre izbora.

Autor kaže da „izbor mora da napravi sam ukrajinski narod“, ali mu nazivom knjige i kampanjom sugeriše dve stvari – kao što je „američka slanina“ paradoks, tako je paradoks i američka Ukrajina, a kao što je ova reklama bila agresivna, skupa, i gotovo da se nije mogla izbeći, tako i Amerikanci nameću svoj uticaj. Zato knjiga treba da izazove nezadovoljstvo Ukrajine i Rusije prodorom svega što je američko, uključujući i nekvalitetnu hranu koja je preplavila ove dve zemlje.

Za kraj nije nevažno istaći još jedan paradoks – sigurnu korist će od celog spektakla, pored izdavača koji je prodao već nekoliko tiraža, imati,izgleda, upravo Amerikanci. Sa „Vojnicima kreacije“,kako se zove grupa koja je organizovala promociju, povezala se američka firma, proizvođač slanine, spremna da je pakuje u konzerve i prodaje u Ukrajini i Rusiji.