Vuk Karadžić nije bio ideolog populizma

U poslednjem prazničnom broju lista „Politika” (30. april, 1. i 2. maj), u dodatku „Kultura, umetnost, nauka”, pojavio se jedan krajnje neobičan tekst po nizu tvrđenja za koje nije dovoljno reći da su netačna. Reč je o članku Svetislava Basare „Zašto se Srbija raspada”. Vrlo pretenciozan naslov, posle koga čitalac očekuje bar neke ozbiljnije argumente u prilog takvoj najavi. Umesto toga nižu se krajnje proizvoljne teze bez ikakvih argumenata. Navešću samo tri bitna tvrđenja.

Prva teza je glavni stav autora, da se u slučaju raspada Srbije poslednjih decenija ne radi o posledicama pogrešne politike nego o delovanju jednog štetnog kulturnog modela ili, kako kaže autor, „ideologije populizma”. Ovu ideologiju je formirao ni manje ni više niko drugi nego Vuk Karadžić pre više od 150 godina.

Pre svega je pogrešno i proizvoljno tvrditi da srpski političari (i političari uopšte), čija je inače profesija da bitno utiču na promenu stvarnosti, nisu izazvali ozbiljnije posledice, kao što je raspad jednog društva. Da li autor misli da srpski političari nisu bili u stanju da to urade, ili je njihovo delovanje bilo uvek pozitivno i odgovorno, iako bez većeg uticaja?

Druga moja primedba odnosi se na jednu ocenu događaja koju daje autor. U početku članka on tvrdi da je „sled sumanutih i tragičnih događaja s kraja osamdesetih i početkom devedesetih bio „revolucija lumpenproletarijata i ološa”. Iako se ne kaže otvoreno, misli se u stvari na dolazak na vlast Slobodana Miloševića i njegov režim. Kao što je poznato, Milošević nije došao na vlast putem neke revolucije nego je legalno izabran prvi put za predsednika Republike decembra 1990. godine.

Možemo mi misliti o vladavini Slobodana Miloševića šta hoćemo, i dobro i loše, ali on je izabran legalno za predsednika Republike. Za njega je glasalo na prvim izborima oko dve trećine građana Srbije, koje Basara vređa nazivajući ih lumpenproletarijatom i ološem.

Treća netačnost koju navodim odnosi se na tezu autora da je kulturni model, odnosno ideologija populizma, koju je zastupao Vuk Karadžić i njegovi sledbenici, presudno uticala na razvoj srpskog društva sve do današnjih dana tako što je „za sva vremena zacementirala populizam, a prostotu i prostakluk ustoličila kao vrhunske vrednosti”(?). Pri tome se Vuku Karadžiću pripisuje da je on bio pored svega ideolog, što nije tačno, a poriče da je bio lingvista, što je u stvari bila njegova glavna oblast rada. Sve to nije bilo dovoljno Basari da omalovaži Vuka Karadžića nego mu i pripisuje da je svojom ideologijom populizma „ustoličio prostotu i prostakluk kao vrhovne vrednosti”.

Vrhunac besmislenog rezonovanja autor ne završava ovim „konstatacijama” nego ide dalje i povezuje Vukovu „ideologiju populizma” sa „skupštinskim budalaštinama i razularenim poslanicima” u današnjoj Srbiji. Sve se to manifestuje „kao groteska” u koju se pretvorila komplikovana stvarnost XXI veka(?!).

U tekstu ima još netačnosti i proizvoljnosti, koje više neću da navodim ne samo zbog dužine mog kritičkog osvrta, nego zato što mislim da nema više potrebe. Navešću samo jednu jezičko-pojmovnu pogrešku, koja identifikuje reči „nacionalizam” i „patriotizam”, koju inače, bar u ovom članku, Basara nije upotrebio. Tako on piše da nikakvog nacionalizma nije bilo, a nema ni sada, jer „nacionalizam je moguć samo unutar slobodne nacije, a srpski narod se, na žalost, nikad nije uzdigao iz orijentalne začaurenosti i neslobode”.

Nije ovo jedino mesto na kome Basara govori loše i pogrdno o srpskom narodu. Ima ih još. Bilo da otvoreno kaže ili samo podrazumeva.

Tako se legalni izbori, na kojima je Slobodan Milošević izabran za predsednika Republike, implicite izjednačavaju sa „revolucijom lumpenproletarijata i ološa”, što je direktna uvreda za dve trećine građana Srbije koji su tada glasali. Na kraju članka se kaže da nas skupštinske budalaštine i razulareni poslanici „predstavljaju u dlaku onakvim kakvi jesmo”.

Nema kraja Basarinom omalovažavanju i vređanju srpskog naroda, koga on posmatra sa visine svoje konzervativne, u suštini reakcionarne ideologije. Mogu samo da kažem da on nije jedini srpski intelektualac koji o srpskom narodu tako loše misli i govori.

Sve u svemu, Basarin tekst se sastoji iz niza netačnosti i proizvoljnosti, pa čak i besmislica, koje nemaju nikakve stvarne veze sa nazivom članka „Zašto se Srbija raspada”.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji