Вук Караџић није био идеолог популизма

У последњем празничном броју листа „Политика” (30. април, 1. и 2. мај), у додатку „Култура, уметност, наука”, појавио се један крајње необичан текст по низу тврђења за које није довољно рећи да су нетачна. Реч је о чланку Светислава Басаре „Зашто се Србија распада”. Врло претенциозан наслов, после кога читалац очекује бар неке озбиљније аргументе у прилог таквој најави. Уместо тога нижу се крајње произвољне тезе без икаквих аргумената. Навешћу само три битна тврђења.

Прва теза је главни став аутора, да се у случају распада Србије последњих деценија не ради о последицама погрешне политике него о деловању једног штетног културног модела или, како каже аутор, „идеологије популизма”. Ову идеологију је формирао ни мање ни више нико други него Вук Караџић пре више од 150 година.

Пре свега је погрешно и произвољно тврдити да српски политичари (и политичари уопште), чија је иначе професија да битно утичу на промену стварности, нису изазвали озбиљније последице, као што је распад једног друштва. Да ли аутор мисли да српски политичари нису били у стању да то ураде, или је њихово деловање било увек позитивно и одговорно, иако без већег утицаја?

Друга моја примедба односи се на једну оцену догађаја коју даје аутор. У почетку чланка он тврди да је „след суманутих и трагичних догађаја с краја осамдесетих и почетком деведесетих био „револуција лумпенпролетаријата и олоша”. Иако се не каже отворено, мисли се у ствари на долазак на власт Слободана Милошевића и његов режим. Као што је познато, Милошевић није дошао на власт путем неке револуције него је легално изабран први пут за председника Републике децембра 1990. године.

Можемо ми мислити о владавини Слободана Милошевића шта хоћемо, и добро и лоше, али он је изабран легално за председника Републике. За њега је гласало на првим изборима око две трећине грађана Србије, које Басара вређа називајући их лумпенпролетаријатом и олошем.

Трећа нетачност коју наводим односи се на тезу аутора да је културни модел, односно идеологија популизма, коју је заступао Вук Караџић и његови следбеници, пресудно утицала на развој српског друштва све до данашњих дана тако што је „за сва времена зацементирала популизам, а простоту и простаклук устоличила као врхунске вредности”(?). При томе се Вуку Караџићу приписује да је он био поред свега идеолог, што није тачно, а пориче да је био лингвиста, што је у ствари била његова главна област рада. Све то није било довољно Басари да омаловажи Вука Караџића него му и приписује да је својом идеологијом популизма „устоличио простоту и простаклук као врховне вредности”.

Врхунац бесмисленог резоновања аутор не завршава овим „констатацијама” него иде даље и повезује Вукову „идеологију популизма” са „скупштинским будалаштинама и разулареним посланицима” у данашњој Србији. Све се то манифестује „као гротеска” у коју се претворила компликована стварност XXI века(?!).

У тексту има још нетачности и произвољности, које више нећу да наводим не само због дужине мог критичког осврта, него зато што мислим да нема више потребе. Навешћу само једну језичко-појмовну погрешку, која идентификује речи „национализам” и „патриотизам”, коју иначе, бар у овом чланку, Басара није употребио. Тако он пише да никаквог национализма није било, а нема ни сада, јер „национализам је могућ само унутар слободне нације, а српски народ се, на жалост, никад није уздигао из оријенталне зачаурености и неслободе”.

Није ово једино место на коме Басара говори лоше и погрдно о српском народу. Има их још. Било да отворено каже или само подразумева.

Тако се легални избори, на којима је Слободан Милошевић изабран за председника Републике, имплиците изједначавају са „револуцијом лумпенпролетаријата и олоша”, што је директна увреда за две трећине грађана Србије који су тада гласали. На крају чланка се каже да нас скупштинске будалаштине и разуларени посланици „представљају у длаку онаквим какви јесмо”.

Нема краја Басарином омаловажавању и вређању српског народа, кога он посматра са висине своје конзервативне, у суштини реакционарне идеологије. Могу само да кажем да он није једини српски интелектуалац који о српском народу тако лоше мисли и говори.

Све у свему, Басарин текст се састоји из низа нетачности и произвољности, па чак и бесмислица, које немају никакве стварне везе са називом чланка „Зашто се Србија распада”.

Аутор је професор Филозофског факултета у Београду у пензији