Sport za beskućnike

Kosmetska sela Brđani i Šilovo opet su redovno u „Dnevniku”, u izveštajima o višednevnim protestima tamošnjih Srba protiv odluka lokalnih albanskih  vlasti. Kad god stižu takve „goruće vesti” i „žive slike” o uznemirujućim, incidentnim događajima, povećava se potreba javnosti za dodatnim saznanjima o stvarnom stanju stvari u „južnoj pokrajini”, o tome kako zaista protiče život sunarodnika „tamo dole”.

Radio-televizija Srbije, koja se i inače više od svih ostalih medija (ne samo po obavezi javnog servisa) bavi Kosovom i Metohijom, pružila je ovih dana dva dobra priloga te vrste. Bile su to emisije „Vukovi” i „Prvenstvo sveta”. Obe su za neposredan povod uzele sport – i obe su tim povodom kazale mnogo više o prilikama, ljudima, okruženju.

Lela Janjić i Milica Bajić-Đogo zaslužne su za skladno uobličenu reportažu o karate klubu iz Zvečana kao jedan, ovog puta svetliji, isečak iz nevesele svakodnevice. Osnovna linija priče pokazala je gledaocu koliko je postojanje „Vukova” važno jer je  mesto u kom mladi vežbaju ne samo telo nego i duh, u kom se uče kontrolisanju i snage i emocija, iz kog odlaze u svet i vraćaju se sa medaljama, jačajući samopouzdanje i samopoštovanje. Dodatni slojevi ovog zapisa ticali su se opštijih opaski o okolnostima u kojima opstanak počiva više na entuzijazmu i istrajnosti pojedinaca, nego na podršci i pomoći institucija.

Inertnost institucija pokazuje se i u slučaju pripreme kosmetske fudbalske ekipe za međunarodni „Turnir beskućnika” u Danskoj. Ovo zanimljivo i neobično zbivanje otkrila je Valentina Delić 2007. godine i pratila ga kao nevidljivi, ali sveprisutni svedok. Strpljivo i precizno beleženo je okupljanje raseljenih Kosovaca i onih koji su ostali u Prilužju, formiranje veteranske ekipe, muke sa sponzorima, pobede i porazi na terenu i povratak – koji podrazumeva ponovni rastanak do nekog sledećeg sportskog izazova.

Kao scenarista i reditelj, autorka je ovoj priči dala formu razvijenog sedamdesetominutnog dokumentarca. Delove ličnih ispovesti, strahova, nadanja kombinovala je sa hronologijom  „nadmudrivanja” na političkoj sceni, sve do samoproglašenja kosovske nezavisnosti. Sudbine svojih junaka ukrštala je sa onima koji su im slični i onima koji su iz prostorno i socijalno sasvim drugačijeg miljea. Služila se detaljima koji, nenametljivo plasirani, šire značaj poruka i prevazilaze sferu domaće realnosti. Veštim kontrastriranjem prizora, neme scene govorile su rečito, poput pruga bez vozova ili kuća bez stanara.

Glavne ličnosti  ovog dokumentarca označene su na kraju podacima o tome gde su i šta rade danas. Možda će ih se televizija ponovo setiti pred sledeće svetsko prvenstvo beskućnika i proveriti da li je neko od njih, na sreću, izgubio status koji mu daje pravo da učestvuje u ovom pomalo bizarnom nadmetanju izbeglica i raseljenih lica iz, zasad, 48 zemalja.

Možda će se nešto saznati i o dečku iz Zambije, najboljem prijatelju naših fudbalera, koji je tako zdušno s njima skandirao: „Srbija – Zambija, Zambija – Srbija”. I čija je najveća želja da nastavi da ide u školu.