Спорт за бескућнике

Косметска села Брђани и Шилово опет су редовно у „Дневнику”, у извештајима о вишедневним протестима тамошњих Срба против одлука локалних албанских  власти. Кад год стижу такве „горуће вести” и „живе слике” о узнемирујућим, инцидентним догађајима, повећава се потреба јавности за додатним сазнањима о стварном стању ствари у „јужној покрајини”, о томе како заиста протиче живот сународника „тамо доле”.

Радио-телевизија Србије, која се и иначе више од свих осталих медија (не само по обавези јавног сервиса) бави Косовом и Метохијом, пружила је ових дана два добра прилога те врсте. Биле су то емисије „Вукови” и „Првенство света”. Обе су за непосредан повод узеле спорт – и обе су тим поводом казале много више о приликама, људима, окружењу.

Лела Јањић и Милица Бајић-Ђого заслужне су за складно уобличену репортажу о карате клубу из Звечана као један, овог пута светлији, исечак из невеселе свакодневице. Основна линија приче показала је гледаоцу колико је постојање „Вукова” важно јер је  место у ком млади вежбају не само тело него и дух, у ком се уче контролисању и снаге и емоција, из ког одлазе у свет и враћају се са медаљама, јачајући самопоуздање и самопоштовање. Додатни слојеви овог записа тицали су се општијих опаски о околностима у којима опстанак почива више на ентузијазму и истрајности појединаца, него на подршци и помоћи институција.

Инертност институција показује се и у случају припреме косметске фудбалске екипе за међународни „Турнир бескућника” у Данској. Ово занимљиво и необично збивање открила је Валентина Делић 2007. године и пратила га као невидљиви, али свеприсутни сведок. Стрпљиво и прецизно бележено је окупљање расељених Косоваца и оних који су остали у Прилужју, формирање ветеранске екипе, муке са спонзорима, победе и порази на терену и повратак – који подразумева поновни растанак до неког следећег спортског изазова.

Као сценариста и редитељ, ауторка је овој причи дала форму развијеног седамдесeтоминутног документарца. Делове личних исповести, страхова, надања комбиновала је са хронологијом  „надмудривања” на политичкој сцени, све до самопроглашења косовске независности. Судбине својих јунака укрштала је са онима који су им слични и онима који су из просторно и социјално сасвим другачијег миљеа. Служила се детаљима који, ненаметљиво пласирани, шире значај порука и превазилазе сферу домаће реалности. Вештим контрастрирањем призора, неме сцене говориле су речито, попут пруга без возова или кућа без станара.

Главне личности  овог документарца означене су на крају подацима о томе где су и шта раде данас. Можда ће их се телевизија поново сетити пред следеће светско првенство бескућника и проверити да ли је неко од њих, на срећу, изгубио статус који му даје право да учествује у овом помало бизарном надметању избеглица и расељених лица из, засад, 48 земаља.

Можда ће се нешто сазнати и о дечку из Замбије, најбољем пријатељу наших фудбалера, који је тако здушно с њима скандирао: „Србија – Замбија, Замбија – Србија”. И чија је највећа жеља да настави да иде у школу.