Danijelina borba protiv predrasuda

Probleme školovanja dece sa poremećajima u razvoju najbolje razumeju oni koji imaju slične nevolje. Zato je Danijela Vuković (49) u Ministarstvu prosvete Srbije prava osoba na pravom mestu. U odeljenju za strategiju i razvoj obrazovanja na mestu savetnika zadužena je za obrazovanje osoba sa smetnjama u razvoju.

Uprkos motoričkim oštećenjima, koja joj stvaraju probleme u govoru i hodu, Danijela je 1984. godine sa ocenom devet završila studije pedagogije na beogradskom Filozofskom fakultetu, a ovih dana je magistrirala na Fakultetu političkih nauka, uspešno odbranivši rad na temu: „Implementacija evropskih standarda u sistem obrazovanja mladih sa smetnjama u razvoju u Srbiji”. Govori i tri strana jezika: engleski, italijanski i slovenački.

Motorička oštećenja utvrđena su joj u drugoj godini. Uspela je u životu zahvaljujući svom trudu i radu, ali i sticajem spleta nekih srećnih okolnosti. Majka Milka bila je učiteljica, a otac Mitar – pilot u „Aviogeneksu”. Zbog njegove službe je 1967. godine, kada je polazila u školu, živela u Ljubljani, gde se bez problema upisala u redovnu školu. Trudila se da postigne maksimum u skladu sa svojim mogućnostima. U tome joj je pomogla i učiteljica koja je imala razumevanja za Danijelu, tražeći od nje da nauči ono što je bitno. Nije bilo važno da drvenim perom koje se umakalo u mastilo piše krasnopisom, već da nauči da piše obična slova... I drugovi i drugarice iz odeljenja, kao i njihovi roditelji, lepo su je prihvatili. Pozivali su je i primali u svoje domove. Imala je, kaže, i udvarače.

Kada je došla u Beograd 1969. godine, nastali su prvi problemi. Nije mogla automatski da se upiše u treći razred osmoletke i nastavi redovno školovanje. Bila je primorana da prođe kategorizaciju, išla je od lekara do lekara, od psihologa do psihologa koji su određivali stepen i vrstu njenog oštećenja. Samo zahvaljujući borbi njenih roditelja, Danijela je uspela da u Beogradu nastavi redovno školovanje.

– Deca su me teško prihvatala u početku, pa i kasnije. Imala sam uvek drugarice, ali nije to bilo kao u Sloveniji. Ovde sam bila više dobrodošla zbog položaja i zvanja mojih roditelja – kaže Danijela koja je po završetku osmoletke, upisala i završila srednju bibliotekarsku školu, a potom i fakultet i to nešto pre roka, iako je u međuvremenu „primila” još jedan težak udarac. Kada je imala 16 godina otac joj je poginuo u avionskoj nesreći u Gabonu.

Pošto nije mogla nigde u Srbiji da pronađe posao kao pedagog, radila je administrativne poslove u u „Aviogeneksu”. Prvi put se 1999. godine zaposlila u svojoj struci, i to u nevladinim organizacijama, a 2003. godine ponuđeno joj je radno mesto u Ministarstvu prosvete. U toj ustanovi se i danas bori za bolji tretman hendikepiranih.

Najteže je, kaže, izaći na kraj sa predrasudama nastavnika, roditelja, okoline. Na hendikepirane se kod nas uglavnom gleda sa samilošću i smatra se da im je sve što su postigli u životu zapravo poklonjeno.

– A to nije tačno – kategorična je Danijela i dodaje: – Nadam se da će sistem u ovoj zemlji u dogledno vreme pružiti istu šansu svoj deci da pokažu šta mogu, bez obzira na poreklo, rasu ili hendikep. U redovnoj školi u Škotskoj, u predškolskoj grupi videla sam dete koje gotovo leži na jastucima, iz kojeg cevčice vire na sve strane, a pored njega stočić sa lekovima. Da ste videli samo sreću na njegovom licu dok mu prilaze i dodiruju ga druga deca... U Italiji je zakonom regulisano da škola ne sme da odbije da primi ni jedno dete, čak i u tamošnjim srednjim školama mogu da se upisuju učenici sa težim smetnjama u razvoju.

Sve to je do sada kod nas bilo nemoguće videti. Za takvu decu ovde postoje specijalne škole i specijalna odeljenja pri redovnim školama. Prema podacima iz Nacionalnog plana akcije za decu u Srbiji je 85 odsto mališana sa smetnjama u razvoju van obrazovnog sistema.

– U našoj zemlji Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja omogućava uvođenje inkluzivnih oblika obrazovanja u redovnim predškolskim grupama, osnovnim i srednjim školama, ali se ta mogućnost sputava zakonima o osnovnoj i srednjoj školi koji su povezani sa Aktom o kategorizaciji dece sa smetnjama u razvoju. Ima više modela primene inkluzivnog obrazovanja, a najviše ih je razrađeno u skandinavskim državama. U pravcu inkluzije tumbaju se sada i zakoni u našoj zemlji – objašnjava naša sagovornica koja je najbolji primer za to šta sve osobe sa smetnjama u razvoju mogu da postignu ako im se pruži šansa.

Aleksandra Brkić