Pčelar sa Banije

Banija – Stanko Janjanin iz Gornje Bačuge, u opštini Petrinja, za vreme izbeglištva bio je u Smederevu gde je u tamošnjoj železari radio od 1997. do 2003. godine. Pošto je po struci inženjer metalurgije i sa prethodnim decenijskim metalurškim iskustvom u sisačkoj železari, brzo se snašao. – Tih šest godina u Smederevu pamtim po korektnom odnosu mojih saradnika i dobrom statusu koji sam imao među tamošnjim kolegama – priča Stanko. Međutim, mučila ga je nostalgija za rodnim krajem i, na prvom mestu, to što mu je u Hrvatskoj živeo sin, pa mu se u glavi stalno vrzmala misao o povratku. Maštanja o zavičaju postala su realnija kada mu se u rodno selo vratio brat Nikola s porodicom, kao i roditelji njih dvojice. Oni su u početku živeli u Stankovoj kući, s obzirom na to da je njihova bila minirana i srušena.

Još u Smederevu Stanko je počeo da razmišlja o pčelarstvu, da sakuplja i pomalo prati literaturu. I onda je odlučio. Bez obzira na to što se železari u Smederevu, nakon privatizacije, ukazala bolja budućnost i što se u svemu nazirala i njegova perspektiva, rešio je da se vrati.

U Hrvatska država je stimulisala proizvodnju meda, a najveća pogodnost je u tome što se proizvodnja može započeti i s malim ulaganjima. Te 2003. kada je Stanko počeo sa medarenjem stanje je bilo povoljnije i kada je reč o ceni meda i kada su u pitanju državne subvencije. Tako kilogram meda bio je 20 kuna, a sada je 11, država je promenila i način pomaganja. Umesto da godišnje plati 90 kuna po košnici, kao ranije, sada se subvencioniše kilogram proizvedenog meda, pa je ta pomoć manja. Svejedno, pčelarstvo se i te kako isplati. Posebno je pogodno na ovim prostorima gde pčele imaju mnogo paše, gde je mnogo zemljišta pod livadama sa raznim biljkama i travama, a o šumama kestena i bagrema da se i ne govori. Medari sve više koriste znanje i struku, pa u Hrvatskoj dobijanje licence za proizvodnju meda podrazumeva i jednogodišnju školu.