Prilagođeni antifašizam

Svuda je, izuzev Rusije, Dan pobede nad fašizmom utopljen 2009. u Dan Evrope. Francusko-nemački sporazum ugalj-gvožđe-čelik iz maja 1950. sve je glasniji, a pad Berlina maja 1945. sve je bleđi događaj. Foteljaš Rober Šuman, francuski šef diplomatije, polako ali sigurno potiskuje iz sećanja na antifašizam Georgija K. Žukova, konjičkog poručnika carske vojske i potonjeg sovjetskog maršala. Pod pritiskom Brisela,i u Srbiji se vojna pobeda nad fašizmom lagano pretvara u performans. Uličnim karnevalom obeležen je definitivantrijumf ujedinjenog evropskog kapitalizma.Sigurno da nam ne trebaju vojne parade, ali ni karnevalizacija koja lišava godinu 1945. prekretničkog značaja. Ovih dana kao da EU zahvaćena finansijskom krizom ubrzava postupnu sinhronizaciju evropskog sećanja na slom fašizma. Što je kriza žešća, to se antifašizam sve otvorenije instrumentalizuje zarad ciljeva multinacionalnog kapitala. Kako se ponašaju nove male balkanske države? Epigonski ponosno.

Ovih dana je u Hrvatskoj bučno proslavljen jubilej ,,Bljeska” i zvučno istaknut hrvatski antifašizam u Jasenovcu. Mesić je čak i Tita branio. U Srbiji nema jubileja nacionalnog trijumfa, stranačke lidere gledali smo okružene popovima na đurđevdanskim slavama, a ne na obeležavanju Dana pobede.

Uostalom kako se i sećati Sutjeske i Neretve,ako ćemo u Evropu. Brisel otvoreno traži dekomunizaciju antifašizma. Ali ne samo Brisel. Mogu li mlade nacionalne balkanske države, očišćene od jugoslovenstva, danas da slave antifašizam koji su vodili komunisti? Mogu, ako ga uspešno revidiraju. Uostalom svaki nacionalizam sa nelagodom prihvata govor o fašizmu, jer se zna da fašizam nije ekstremni liberalizam, ni isključivi komunizam nego ekstremni nacionalizam. Naročito su konzervativci mrzovoljni prema antifašizmu. Oni sa nekim akademicima i delovima crkve uporno traže rehabilitaciju Nedića.

Pa ipak, antifašizam se zbog okruženja mora obeležiti. Kako? Tako što ga valja evropeizovati, decentrirati i nacionalizovati. Treba pomenuti partizane, ali samo uz nove službene antifašiste – četnike i domobrane. Ne bi valjalo zaboraviti ni Tita, ali samo zato što ga još uvek svet pamti. V.Jeremić je hvalio Tita u Havani. Kakav god bio, Tita treba zbog inostranstva iskoristiti.A sećanje unutar zemlje sami ćemo doterati u novi korak.

Treba najpre pomiriti briselsko evropeizovanjeantifašizma sa snažnim domaćim konzervativnim anti-antifašističkim četničkim i kvislinškim zajednicama sećanja koje su prilično umrežene u savremenoj srpskoj službenoj i akademskoj misli o prošlosti. To bi lakše išlo da i sama vlast nije zavezana u isti čvor. Pitanje je, naime, da li je blagonakloni odnos prema kvislinštvu samo stvar snažne srpske idejne i političke desnice? Ili je navedenianti-antifašizam važna struktura i novog srpskog kapitalizma? Nisu li kvislinzi „prošlost koja uporno neće da prođe” upravo stoga jer je njihova viktimizacija deo idejne prevencije poslesocijalističkih elita? Izgleda da jesu, jer obnovljenom srpskom kapitalizmu zbog potencijalne opasnosti od eksploatisanih radnika nije na odmet izmenjena slika rata i represivna slika komunističkog antifašizma.

O ovoj strateškoj okolnosti vlast mora da vodi računa kada miri dekretirani briselski antifašizam sa potrebama dela domaćih elita za anti-antifašizmom.To je svakako teže nego ukloniti sliku Nedića iz istorijske sale Vlade Srbije.Zato majski antifašistički jubileji u Srbiji više ličena prilagođenu kulturu sećanja. Više je to improvizacija nego autentično sećanje sa simbolikom koja opominje. Svaka improvizacija važi samo do sledeće prilike.

profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu