DAČIĆ PROTIV SISTEMA

Da mi je neko pre deset godina govorio o tome da ću devet godina nakon smene onog režima pisati afirmativan tekst o Ivici Dačiću, prvom potpredsedniku vlade, kao o poslednjoj liniji odbrane ozbiljne državne politike, teško bih mu poverovao. A eto dokle nas je dovela postmiloševićevska tranzicija.

Srbija očigledno ulazi u (još) jednu veoma turbulentnu fazu svog razvoja. Ekonomska neodrživost ovog sistema jeste već očigledna činjenica, samo je pitanje koliko će prodaje preostalih infrastrukturnih sistema i dodatna zaduživanja kod MMF-a još odgađati istinsko suočavanje sa njom. Dok se zemljom postepeno širi talas kapilarnih socijalnih protesta, a devastirane lokalne samouprave ne znaju šta da rade sa skresanim transferima, poslednje inicijative predsednika ne mogu se zaista shvatiti drugačije nego kao medijsko spinovanje namenjeno pokrivanju istinski gorućih problema.

Dok takozvana opozicija ćuti, nesposobna da ponudi alternativu postojećem sistemu, ukazivanje na stvarne probleme došlo je možda pomalo neočekivano kroz nekoliko krajnje intrigantnih izjava Ivice Dačića.

Najvažnija svakako jeste otvoreno priznanje da oni momci iz Šekspirove (nije isto što i Šilerova) preko finansija drže u šaci sve političke partije u Srbiji. Ako bar trojica istih ljudi finansiraju kampanje svih relevantnih političkih partija, o kakvoj politici mi uopšte možemo da govorimo? Sve partije bez izuzetka postaju najobičniji službenici tajkuna, koji čitav zakonski, finansijski, carinski, poreski i pravosudni sistem usklađuju s potrebama svojih finansijera. Istovremeno jedni druge pokrivaju time što onemogućavaju stvarno nezavisnu kontrolu finansiranja stranaka, a građanima se zapravo oduzima mogućnost izbora.

Dačić je ukazao na rak ranu ovog društva jer sam najbolje zna kako je ceo problem nastao. Država je devedesetih te tajkune namenski napravila da bi kontrolisala određene delatnosti i to pre svega uvoz kurentne robe koji je donosio najveće prihode. Vremenom su oni počeli da rade i sa drugim faktorima (zapad i opozicija) da bi se 2000. prestrojili. Međutim, dok je ranije bio problem prevelike kontrole politike nad privredom, sada se otvorio obrnuti slučaj, potpuna kontrola ničim neograničenog kapitala nad politikom. Pošto više nema države koja može da ih obuzdava, oni su polako u njoj preuzeli sve, uvećavajući svoj kapital na uvozu i trgovini. Naravno, samo ne na proizvodnji. Tako je napravljen destruktivni krug iz koga ne može da bude izlaska dok se ponovo ne uspostavi država sposobna da istinski kontroliše finansijske tokove na opštu korist.

Druga značajna Dačićeva izjava je direktno suprotstavljanje Tadićevoj ideji o vraćanju na većinski izborni sistem. Zanimljivo, DS je početkom ove decenije čak nudio predlog ustava u kome bi se eksplicitno proporcionalni sistem naveo kao jedini, a danas kad misle da će večno imati ovoliku vlast hoće da nas sve nateraju da doveka biramo između Šutanovca i Vučića. Dačić je morao da ih podseća da je proporcionalni sistem teško izborena demokratska tekovina opozicije iz devedesetih i da za ovako haotičnu zemlju on i dalje predstavlja najbolji oblik očuvanja i ovo malo preostale demokratije.

Posebno treba istaći borbu koju samo Dačić vodi u pregovorima sa Crnom Gorom o regulisanju dvojnog državljanstva. Izmena Zakona o državljanstvu kojom je Srbija pre godinu i po dana omogućila svim pripadnicima srpskog naroda van Srbije da dobiju i naše državljanstvo, jedan je od retkih uspeha ozbiljne nacionalne politike u poslednjoj deceniji. Bezobrazan zahtev Crne Gore koja traži od nas (ali začudo ne i od Hrvatske) ništa manje nego izmenu našeg zakona, nešto je za šta nažalost i u Srbiji nalaze istomišljenike. Dačićevo čvrsto insistiranje na odbrani i unapređenju postignutog rešenja, na osnovu koga je bar 50.000 Srba iz okoline i dijaspore dobilo dvojno državljanstvo, ima i mnogo dublje državničke i političke konsekvence.

Konačno, Dačić je najkonsekventniji protivnik takozvanog habzburškog statuta Vojvodine. Ne samo da je u pitanju poslednja linija odbrane celovitosti ove države, i ukazivanje na opasnost od postavljanja presedana za buduću federalizaciju zemlje, već je to i ona linija ispod koje SPS ne može da ide, a da ne prestane da bude partija koju je osnovao Milošević. Ukidanje komunističke državnosti Vojvodine, koju Pajtić i Fira hoće da obnove, jeste najvažniji Miloševićev potez u rekonstituisanju Srbije.

Dačićev problem je, međutim, što kako je i sam priznao, nije siguran da li kontroliše sopstvenu stranku. Bajatovićevi dijametralno suprotni stavovi o statutu pokazuju da Pajtić možda ima veći uticaj na njega nego predsednik SPS-a. Ili, da li ministar Obradović više brine o stavovima svog predsednika Dačića ili svog poslodavca sa fakulteta?

I stranke su izgleda, kao i država i ostale njene strukture, s oproštenjem, izbušene po dubini, te se postavlja pitanje da li iko više u ovoj zemlji ima dovoljne instrumente za vođenje neke konsekventne i održive nacionalne politike.

naučni saradnik u Institutu za evropske studije