Mišel Petrućijani, disciplina klasika

„Želim da sviram ovaj instrument”, uzviknuo je četvorogodišnji Mišel Petrućijani (Michel Petrucciani), kada je na televiziji video Djuka Elingtona za klavirom. Kada mu je Deda Mraz za sledeći Božić doneo klavir-igračku, zatražio je čekić i razbio ga u paramparčad: „A sad, hoću pravi klavir!”

Uskoro je počeo da uči klasiku, maštajući o džezu. U trinaestoj godini, zasvirao je bluz pred opčinjenim Klarkom Terijem, koji ga je potom uzeo u naručje, simbolično uzdižući budućeg džez heroja. Mišel je rođen sa osteogenesis imperfecta (nedovoljna razvijenost, krhkost kostiju, uz, u njegovom slučaju, i mali rast) – na prvi susret sa njegovim likom otimalo se pitanje: „kako uopšte može da svira”. A onda bi zatvorili oči, puštajući da vas opčini duboki lirizam, talenat za oblikovanje melodije i fascinantna moć ekstenzivne improvizacije. Sledeće pitanje bilo bi: „kako može ovako sjajno da svira”.

Posle početnih uspeha na francuskoj sceni, mudro je krenuo preko Atlantika. U džepu je imao adresu legendarnog džez saksofoniste Čarlsa Lojda, koji se, posle nekoliko godina preživljavanja u pop vodama (The Beach Boys), bio potpuno povukao. Ali, Petrućijani je u starom liscu raspalio novu vatru – kao što je deceniju i po ranije otkrio Kita Džereta i pustio ga u svet, Lojd je sad pored sebe imao novi talenat i novi izazov da se vrati muzici. Dva dana su svirali bez prekida, jedan drugog hraneći inspiracijom, strašću i izazovima – kao uvertiru u pet godina zajedničkog rada. U isto vreme, Mišel je razvijao solo karijeru. Radio je sa najboljima, ili su najbolji tražili njega – Vejn Šorter, Džeri Maligen, Dizi Gilespi, Li Konic, Džon Skofild, Džim Hol, Stenli Klark, Dejv Holand, Geri Pikok, Edi Gomez, Čarli Hejden, Dejv Holand, Roj Hejns, Džek Didžonet, Al Foster...

Bio je prvi francuski džezer sa ugovorom legendarne firme Blue Note, a potom najuspešniji ekskluzivac pariskog nezavisnog izdavača Dreyfus Jazz. Umro je u 36. godini, u januaru 1999. godine u Njujorku, ostavljajući iza sebe dva sina, posinka i muziku koja zvuči jednakom strašću.

Na desetogodišnjicu smrti, slušajući originalne „Trilogy In Blois” – sa posmrtno objavljenog solo albuma – i „Brazilian Like” – sa ploče „Both Worlds” na kojoj je spojio dva sveta iz kojih je crpeo inspiraciju, Evropu (Stefano di Batista i Flavio Boltro) i Ameriku (Bob Brukmajer, EntoniDžekson i Stiv Gad) – ili njegove magične verzije „Besame Mucho” i „Take The A Train”, setio sam se zime 1988. godine. Petrućijani je tada nastupao prvi i jedini put u Beogradu, a Olja Iva iz Francuskog kulturnog centra je upriličila da ga tročlana ekipa Radio Beograda 202 – Milenko Prodanović, Milan Popov i ja – poseti u sobi u hotelu Mažestik. Negde na polici spavaju Mišelove reči. Probudiću ih uz muziku.

O improvizaciji:To je teško pitanje, na koje je Djuk Elington odlično odgovorio: „Jedina razlika između kompozicije i improvizacije jeste što ti za kompoziciju treba jedna nedelja, mesec ili godina da je napišeš, dok je improvizacija spontana.” Ali, spontanost je mnogo teža, jer se dešava u trenutku – zato je nekad dobra, a nekad manje dobra.

O klasičnoj muzici i džezu: Džez umetnicima je potrebna izvesna disciplina, koja se najbolje stiče uz klasičnu muziku. Uostalom, klasičari su sve ovo smislili – Mocart, na primer. Moji omiljeni kompozitori su Ravel, Debisi, Mocart, Bartok, Šopen, i nešto manje Bah i Betoven, što je retko, pošto mnogi džez muzičari vole Baha. Ja manje.

O džezu u Francuskoj: Ima puno izuzetnih muzičara: Aldo Romano, Žan-Fransoa Žene Klark, Mišel Portal, Marsijal Solal, Anri Teksje, Danijel Imer... Ali, nema mnogo mesta za nastup, većinom se svira u malim klubovima. Tek kada postaneš veoma poznat možeš da računaš na nastupe u pozorištima, ili u Olimpiji...

O stilu: Teško je objasniti stil. To je kao što ljudi izgledaju drugačije. Zašto? Svi imamo nos, usta, oči, a ipak različito izgledamo. Neki ljudi su ustanovili određeni izraz, kao što su Oskar Piterson ili umetnici sa Zapadne obale SAD svirali na izvestan način. I onda se pojavio Bil Evans i promenio je to. Stil je nešto što već nosiš u srcu i što ne možeš da „nađeš”. Ja mislim da tek počinjem da stičem identitet. Da postajem sve više i više Mišel. Ali, za to treba vremena. Što više sviraš, više dobijaš svoju boju.

O formi: Bil Evans, koji je moj omiljeni pijanista, nikad nije radio na nečemu novom, već je stalno išao dublje i dublje u ono što je već prethodno istraživao. Ali imaš i ljude poput Erola Garnera koji nisu uvek znali šta se dešava i posmatrali bi ritam sekciju pokušavajući njih da uhvate. Teško je i pokušavati da budeš savršeniji u nečemu što radiš, kao što je teško i svake noći raditi nešto novo. Ja više pripadam drugom tipu, jer nisam veoma organizovan. Moj kalendar je ludački, pa duh reaguje na to. Jednog dana mi se sviđa ovo, drugog dana ono. Pa, kada sviram ja pokušavam svake noći da uradim nešto drugačije – posebno u uvodima, kada sam sam sa sobom.

O novim izazovima: Na novom albumu ću u muziku ubaciti sintisajzere. Poželeo sam da radim nešto raskošnije i grandioznije, možda i sa gudačima, što me je uvek zanimalo. Ali problem kad hoćeš da napraviš takav album je organizacija – to je skupo i veoma teško. S druge strane, uz upotrebu sintisajzera, možeš da dobiješ ceo orkestar Gila Evansa za 1200 dolara...

---------------------------------------------------------

Delimična diskografija:

Owl Records: Flash (1980), Michel Petrucciani Trio (1981), Date With Time (1981), Michel Petrucciani (1981), Oracle's destiny (1982), Note’n Notes (1984), Cold Blues (1985)

Blue Note: Pianism (1985), Power of Three (1986), Michel Plys Petrucciani (1987), Music (1989), Live (1991), Playground (1991), Promenade With Duke (1993)

Dreyfus Jazz: Marvelous (1994), Conference De Presse (1994), Flamingo (1996), Au Theatre des Champs-Elysees (1997), Both Worlds (1998), Trio In Tokio (1999), Solo Live (1999)