Мишел Петрућијани, дисциплина класика

„Желим да свирам овај инструмент”, узвикнуо је четворогодишњи Мишел Петрућијани (Michel Petrucciani), када је на телевизији видео Дјука Елингтона за клавиром. Када му је Деда Мраз за следећи Божић донео клавир-играчку, затражио је чекић и разбио га у парампарчад: „А сад, хоћу прави клавир!”

Ускоро је почео да учи класику, маштајући о џезу. У тринаестој години, засвирао је блуз пред опчињеним Кларком Теријем, који га је потом узео у наручје, симболично уздижући будућег џез хероја. Мишел је рођен са osteogenesis imperfecta (недовољна развијеност, крхкост костију, уз, у његовом случају, и мали раст) – на први сусрет са његовим ликом отимало се питање: „како уопште може да свира”. А онда би затворили очи, пуштајући да вас опчини дубоки лиризам, таленат за обликовање мелодије и фасцинантна моћ екстензивне импровизације. Следеће питање било би: „како може овако сјајно да свира”.

После почетних успеха на француској сцени, мудро је кренуо преко Атлантика. У џепу је имао адресу легендарног џез саксофонисте Чарлса Лојда, који се, после неколико година преживљавања у поп водама (The Beach Boys), био потпуно повукао. Али, Петрућијани је у старом лисцу распалио нову ватру – као што је деценију и по раније открио Кита Џерета и пустио га у свет, Лојд је сад поред себе имао нови таленат и нови изазов да се врати музици. Два дана су свирали без прекида, један другог хранећи инспирацијом, страшћу и изазовима – као увертиру у пет година заједничког рада. У исто време, Мишел је развијао соло каријеру. Радио је са најбољима, или су најбољи тражили њега – Вејн Шортер, Џери Малиген, Дизи Гилеспи, Ли Кониц, Џон Скофилд, Џим Хол, Стенли Кларк, Дејв Холанд, Гери Пикок, Еди Гомез, Чарли Хејден, Дејв Холанд, Рој Хејнс, Џек Диџонет, Ал Фостер...

Био је први француски џезер са уговором легендарне фирме Blue Note, а потом најуспешнији ексклузивац париског независног издавача Dreyfus Jazz. Умро је у 36. години, у јануару 1999. године у Њујорку, остављајући иза себе два сина, посинка и музику која звучи једнаком страшћу.

На десетогодишњицу смрти, слушајући оригиналне „Trilogy In Blois” – са посмртно објављеног соло албума – и „Brazilian Like” – са плоче „Both Worlds” на којој је спојио два света из којих је црпео инспирацију, Европу (Стефано ди Батиста и Флавио Болтро) и Америку (Боб Брукмајер, ЕнтониЏексон и Стив Гад) – или његове магичне верзије „Besame Mucho” и „Take The A Train”, сетио сам се зиме 1988. године. Петрућијани је тада наступао први и једини пут у Београду, а Оља Ива из Француског културног центра је уприличила да га трочлана екипа Радио Београда 202 – Миленко Продановић, Милан Попов и ја – посети у соби у хотелу Мажестик. Негде на полици спавају Мишелове речи. Пробудићу их уз музику.

O импровизацији:То је тешко питање, на које је Дјук Елингтон одлично одговорио: „Једина разлика између композиције и импровизације јесте што ти за композицију треба једна недеља, месец или година да је напишеш, док је импровизација спонтана.” Али, спонтаност је много тежа, јер се дешава у тренутку – зато је некад добра, а некад мање добра.

O класичној музици и џезу: Џез уметницима је потребна извесна дисциплина, која се најбоље стиче уз класичну музику. Уосталом, класичари су све ово смислили – Моцарт, на пример. Моји омиљени композитори су Равел, Дебиси, Моцарт, Барток, Шопен, и нешто мање Бах и Бетовен, што је ретко, пошто многи џез музичари воле Баха. Ја мање.

O џезу у Француској: Има пуно изузетних музичара: Алдо Романо, Жан-Франсоа Жене Кларк, Мишел Портал, Марсијал Солал, Анри Тексје, Данијел Имер... Али, нема много места за наступ, већином се свира у малим клубовима. Тек када постанеш веома познат можеш да рачунаш на наступе у позориштима, или у Олимпији...

O стилу: Тешко је објаснити стил. То је као што људи изгледају другачије. Зашто? Сви имамо нос, уста, очи, а ипак различито изгледамо. Неки људи су установили одређени израз, као што су Оскар Питерсон или уметници са Западне обале САД свирали на известан начин. И онда се појавио Бил Еванс и променио је то. Стил је нешто што већ носиш у срцу и што не можеш да „нађеш”. Ја мислим да тек почињем да стичем идентитет. Да постајем све више и више Мишел. Али, за то треба времена. Што више свираш, више добијаш своју боју.

O форми: Бил Еванс, који је мој омиљени пијаниста, никад није радио на нечему новом, већ је стално ишао дубље и дубље у оно што је већ претходно истраживао. Али имаш и људе попут Ерола Гарнера који нису увек знали шта се дешава и посматрали би ритам секцију покушавајући њих да ухвате. Тешко је и покушавати да будеш савршенији у нечему што радиш, као што је тешко и сваке ноћи радити нешто ново. Ја више припадам другом типу, јер нисам веома организован. Мој календар је лудачки, па дух реагује на то. Једног дана ми се свиђа ово, другог дана оно. Па, када свирам ја покушавам сваке ноћи да урадим нешто другачије – посебно у уводима, када сам сам са собом.

O новим изазовима: На новом албуму ћу у музику убацити синтисајзере. Пожелео сам да радим нешто раскошније и грандиозније, можда и са гудачима, што ме је увек занимало. Али проблем кад хоћеш да направиш такав албум је организација – то је скупо и веома тешко. С друге стране, уз употребу синтисајзера, можеш да добијеш цео оркестар Гила Еванса за 1200 долара...

---------------------------------------------------------

Делимична дискографија:

Owl Records: Flash (1980), Michel Petrucciani Trio (1981), Date With Time (1981), Michel Petrucciani (1981), Oracle's destiny (1982), Note’n Notes (1984), Cold Blues (1985)

Blue Note: Pianism (1985), Power of Three (1986), Michel Plys Petrucciani (1987), Music (1989), Live (1991), Playground (1991), Promenade With Duke (1993)

Dreyfus Jazz: Marvelous (1994), Conference De Presse (1994), Flamingo (1996), Au Theatre des Champs-Elysees (1997), Both Worlds (1998), Trio In Tokio (1999), Solo Live (1999)