Srpska umetnost udara pravo u lice

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

U Kacen art centru, gde se upravo održava izložba savremene srpske umetnosti „O normalnosti”, u toku su diplomske svečanosti, pa se u ovom zdanju ekstravagantne arhitekture svakodnevno skuplja puno sveta: uz studente i profesore Američkog univerziteta, tu su i roditelji iz cele Amerike koji ne pripadaju kulturnoj eliti prestonice. Oni sa čuđenjem gledaju eksponate koje izlaže galerija univerziteta čija školarina godišnje košta 40.000 dolara. Dele se nagrade za dostignuća, slave se pobede u nauci, nove knjige, stipendije, nastavak studija, magistarske i doktorske diplome, a okolo po zidovima su provokativne slike srpskih savremenih umetnika.

Izložba „O normalnosti”, preneta u skraćenom obliku iz beogradskog Muzeja savremene umetnosti, krasiće prostore galerije Kacena do 9. juna, baš u vreme kada se najveći broj ljudi tiska u prostranom muzeju. Za to što su baš Srbi u scenografiji Kacena u tako svečanom trenutku, oseća se odgovornim Džek Rasmusen, direktor i glavni kustos neprofitnog Kacen art centra. Ovaj umetnički stručnjak jedini se u Vašingtonu osmelio da dovodi izložbe provokativne sadržine i poruka.

„Kad roditelji dođu iz Nebraske”, kaže za „Politiku” Džek Rasmusen, „na diplomiranje svoga sina, možete misliti kako su zbunjeni kad se ta svečanost upriliči pred postavkom Raše Todosijevića.“ Kako reaguju, kad u Kacenu preko celog zida stoji ogromna crvena svastika ovog umetnika pod nazivom „Bog voli Srbe”, pitamo.

„Pa, moram da pojasnim stvari. Kažem da je umetnost Todosijevića pravljena u vreme represije u Srbiji, kada je vlast indukovala višak ideologije u masu. Smire se kad shvate da je to umetnička kreacija protiv tiranije.”

Galerija je jedinstvena u celom regionu Vašingtona, privatna je, neprofitna, a nije povezana sa vladom ili bilo kojom drugom institucijom koja bi bila osetljiva na neke sporne događaje. Umesto toga Američki univerzitet sada ima reputaciju institucije koja se kritički bavi aktuelnom politikom kroz umetnost. „Ne kažem da nije bilo pitanja da li je u redu to što radimo. Mnogo je ljudi zastupalo stav da se ne upuštamo ni u ovu srpsku izložbu.“

Svojevremeno je ovaj agilni menadžer u ovu galeriju doveo svetski poznatog kolumbijskog slikara Fernanda Botera. On je predstavio serijal od pedesetak ogromnih platana gde je poput novinarske reportaže u detalje oslikao stravične torture nad zatvorenicima u Abu Graibu. Izložba je imala veliki međunarodni odjek, kaže Rasmusen, ali, dodaje, vašingtonski listovi jedva su je zabeležili. Samo je Erika Džong, poznata književnica („Strah od letenja”), napisala esej o torturi u „Vašington postu”, ali nije bilo nijednog domaćeg umetničkog prikaza izložbe.

(/slika2)Pitamo sagovornika da li je Botero uspeo da pokloni jednu od svojih slika Beloj kući, kao što je tada želeo?

„Nije, tih dana Bušova administracija i službenici u velikom krugu izbegavali su Američki univerzitet Kacen. Nijedna Boterova slika iz Abu Graiba ni danas ne visi u salonima Bele kuće. Ali oštra polemika o neprimerenosti torture kao načina da se izvuče informacija povedena je sa najvišeg nivoa. Možda je na to, na neki posredan način, uticala i umetnost Fernanda Botera.”

I uoči otvaranja izložbe srpskih savremenih umetnika bilo je nedoumica hoće li ona biti shvaćena na pravi način. Rasmusen pominje sliku Biljane Đurđević „Deda Mraz na samrtnoj postelji”, podsećajući da to baš nije „normalno” za njegove sunarodnike koji pred Božić isprazne rafove.

Kada je Rasmusen od ambasade Srbije dobio katalog izložbe savremenih srpskih slikara „O normalnosti”, koja je održana u Beogradu 2005, bio je imresioniran njihovom snagom, socijalnim kontekstom. „Ljudi ovde znaju veoma malo o Srbiji, pa ni ja nisam znao ništa o srpskoj savremenoj umetnosti. Drago mi je da srpski umetnici nisu upali u kalup internacionalizacije, proces u kome svaka umetnost izgleda manje više isto. Na osnovu onoga što sam do sada video, mogu reći da su dela snažna, da vas udaraju pravo u lice, da nisu nimalo stidljiva. Mnogi su me kritikovali kada sam postavio izraelsku izložbu. Ali kad vidite umetnike koji sa senzibilitetom reaguju na stvarnost u svojoj zemlji, to je vrlo dirljivo. Ovo je tek početak. Sada smo već počeli da radimo na velikoj izložbi koja bi obuhvatala ceo Balkan. Ali to je dugoročni projekat.”

Da li vas je video-instalacija „Smrt u Dalasu” uvredila, ili nasmejala, pitamo našeg sagovornika.

„Ona govori o ubistvu Kenedija kroz lokalnog epskog guslara, uz autentične snimke krvoprolića u Dalasu. Mislim da je jako provokativna, bolna… I da pokazuje tu mešavinu globalnog i lokalnog. U svakom slučaju ovo je zaista jako zanimljiva instalacija, pogotovo što se prvi put prikazuje baš u američkoj prestonici u ovom aktuelnom političkom kontekstu. Užasno je teško gledati te scene ubistva.”

Kako studenti AU koji su po tradiciji zainteresovani za politiku reaguju na novu državnu administraciju, posle dolaska Obame na čelo države, pitamo na kraju.

„Pa, oživele su žučne debate o spoljnoj i unutrašnjoj politici. O ratu, medijima, zdravstvenom osiguranju, ceni obrazovanja… Ne bih hteo da pravim nesuvisla poređenja, ali sve me podseća na vreme kada sam ja bio student, 1968, kada je Robert Kenedi došao u Kaliforniju i razgovarao sa studentima. Bili smo tako ushićeni, ubeđeni da će se sve brzo promeniti…A onda je ubijen, i sve je krenulo starim tokom. Rat u Vijetnamu trajao je još četiri godine. Mrzim da pravim takvo poređenje, ali plašim se, jer su to takođe bila vremena puna nade. Nadam se da se ovakva tragedija neće ponoviti. Koliko vidim, Obamu dobro čuvaju.”