Српска уметност удара право у лице

Од нашег дописника из Вашингтона

У Кацен арт центру, где се управо одржава изложба савремене српске уметности „О нормалности”, у току су дипломске свечаности, па се у овом здању екстравагантне архитектуре свакодневно скупља пуно света: уз студенте и професоре Америчког универзитета, ту су и родитељи из целе Америке који не припадају културној елити престонице. Они са чуђењем гледају експонате које излаже галерија универзитета чија школарина годишње кошта 40.000 долара. Деле се награде за достигнућа, славе се победе у науци, нове књиге, стипендије, наставак студија, магистарске и докторске дипломе, а около по зидовима су провокативне слике српских савремених уметника.

Изложба „О нормалности”, пренета у скраћеном облику из београдског Музеја савремене уметности, красиће просторе галерије Кацена до 9. јуна, баш у време када се највећи број људи тиска у пространом музеју. За то што су баш Срби у сценографији Кацена у тако свечаном тренутку, осећа се одговорним Џек Расмусен, директор и главни кустос непрофитног Кацен арт центра. Овај уметнички стручњак једини се у Вашингтону осмелио да доводи изложбе провокативне садржине и порука.

„Кад родитељи дођу из Небраске”, каже за „Политику” Џек Расмусен, „на дипломирање свога сина, можете мислити како су збуњени кад се та свечаност уприличи пред поставком Раше Тодосијевића.“ Како реагују, кад у Кацену преко целог зида стоји огромна црвена свастика овог уметника под називом „Бог воли Србе”, питамо.

„Па, морам да појасним ствари. Кажем да је уметност Тодосијевића прављена у време репресије у Србији, када је власт индуковала вишак идеологије у масу. Смире се кад схвате да је то уметничка креација против тираније.”

Галерија је јединствена у целом региону Вашингтона, приватна је, непрофитна, а није повезана са владом или било којом другом институцијом која би била осетљива на неке спорне догађаје. Уместо тога Амерички универзитет сада има репутацију институције која се критички бави актуелном политиком кроз уметност. „Не кажем да није било питања да ли је у реду то што радимо. Много је људи заступало став да се не упуштамо ни у ову српску изложбу.“

Својевремено је овај агилни менаџер у ову галерију довео светски познатог колумбијског сликара Фернанда Ботера. Он је представио серијал од педесетак огромних платана где је попут новинарске репортаже у детаље осликао стравичне тортуре над затвореницима у Абу Граибу. Изложба је имала велики међународни одјек, каже Расмусен, али, додаје, вашингтонски листови једва су је забележили. Само је Ерика Џонг, позната књижевница („Страх од летења”), написала есеј о тортури у „Вашингтон посту”, али није било ниједног домаћег уметничког приказа изложбе.

(/slika2)Питамо саговорника да ли је Ботеро успео да поклони једну од својих слика Белој кући, као што је тада желео?

„Није, тих дана Бушова администрација и службеници у великом кругу избегавали су Амерички универзитет Кацен. Ниједна Ботерова слика из Абу Граиба ни данас не виси у салонима Беле куће. Али оштра полемика о непримерености тортуре као начина да се извуче информација поведена је са највишег нивоа. Можда је на то, на неки посредан начин, утицала и уметност Фернанда Ботера.”

И уочи отварања изложбе српских савремених уметника било је недоумица хоће ли она бити схваћена на прави начин. Расмусен помиње слику Биљане Ђурђевић „Деда Мраз на самртној постељи”, подсећајући да то баш није „нормално” за његове сународнике који пред Божић испразне рафове.

Када је Расмусен од амбасаде Србије добио каталог изложбе савремених српских сликара „О нормалности”, која је одржана у Београду 2005, био је имресиониран њиховом снагом, социјалним контекстом. „Људи овде знају веома мало о Србији, па ни ја нисам знао ништа о српској савременој уметности. Драго ми је да српски уметници нису упали у калуп интернационализације, процес у коме свака уметност изгледа мање више исто. На основу онога што сам до сада видео, могу рећи да су дела снажна, да вас ударају право у лице, да нису нимало стидљива. Многи су ме критиковали када сам поставио израелску изложбу. Али кад видите уметнике који са сензибилитетом реагују на стварност у својој земљи, то је врло дирљиво. Ово је тек почетак. Сада смо већ почели да радимо на великој изложби која би обухватала цео Балкан. Али то је дугорочни пројекат.”

Да ли вас је видео-инсталација „Смрт у Даласу” увредила, или насмејала, питамо нашег саговорника.

„Она говори о убиству Кенедија кроз локалног епског гуслара, уз аутентичне снимке крвопролића у Даласу. Мислим да је јако провокативна, болна… И да показује ту мешавину глобалног и локалног. У сваком случају ово је заиста јако занимљива инсталација, поготово што се први пут приказује баш у америчкој престоници у овом актуелном политичком контексту. Ужасно је тешко гледати те сцене убиства.”

Како студенти АУ који су по традицији заинтересовани за политику реагују на нову државну администрацију, после доласка Обаме на чело државе, питамо на крају.

„Па, оживеле су жучне дебате о спољној и унутрашњој политици. О рату, медијима, здравственом осигурању, цени образовања… Не бих хтео да правим несувисла поређења, али све ме подсећа на време када сам ја био студент, 1968, када је Роберт Кенеди дошао у Калифорнију и разговарао са студентима. Били смо тако усхићени, убеђени да ће се све брзо променити…А онда је убијен, и све је кренуло старим током. Рат у Вијетнаму трајао је још четири године. Мрзим да правим такво поређење, али плашим се, јер су то такође била времена пуна наде. Надам се да се оваква трагедија неће поновити. Колико видим, Обаму добро чувају.”