Ko je iskvario Lolitu

 "Sve dobri ljudi, a ne da im se da puste koren".
Danil Harms

Valjda je Dostojevski bio taj koji je negde rekao i napisao da nema tog čoveka koji bar jednom u životu nije poželeo da ubije oca. Beogradski romansijer Vladimir Kecmanović, ispisujući svoj treći roman pod nazivom "Feliks", tu je ideju doveo do njenog apsurdnog i, gle čuda, realističnog izraza. Što je samo još jedan u nizu dokaza da se naizgled suprotstavljeni pojmovi na terenu nepredvidivog života veoma uspešno mogu ispreplesti.

Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Koja je, uostalom, uvek bezizgledna. Pa je tako logično da onaj što do malopre drži uperen pištolj u očevo lice, samo minut kasnije, na pločniku, dok teško sviće i nehajni vozači promiču ulicama Beograda, pridržava očevu glavu moleći ga da ne podlegne infarktu.

Kecmanovićevi junaci najbolji su izdanci Gogoljeve škole mišljenja i pevanja u kojoj, lišeni svake patetike, tzv. mali ljudi donose pred nas velike drame. U kratkim rečenicama. Ogoljenim do kosti.

Ovaj roman, dakle, zvanično oslonjen na Manovog "Varalicu Feliksa Krula", ustvari je u tajnom dosluhu sa harmsovskom i gogoljevskom kosmogonijom u kojoj se, kao u snu, ova stvarnost priviđa stvarnijom, i strašnijom, od same sebe.

Stari, otmeni gospodin koji putuje po unutrašnjosti Srbije uzimajući novac za put od mnogih koji su se, u dotičnom mestu, javili na njegov oglas kojim stan u Beogradu nudi za manji u provinciji. I njegov sin koji ključne noći ovog romana iz svoje Kanade nastupa na scenu da gospodinov život oboji tragičnim smislom. Obojica se isto zovu. Na dva kraja sveta. Majka je mrtva. I sad su njih dvojica sami na svetu. Spremni na arhetipski obračun.

Kecmanovićev roman pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu. Rečenicama koje su svaka za sebe novi pasus, ritmično navodeći svaku pojedinačnu radnju junaka, izdvajajući je kao pod mikroskopom, Kecmanović kao svirač na verglu ubitačno ogoljuje Feliksa oca i Feliksa sina, režući ih na tanke kriške, providne kao listići sira u kojima dominiraju rupe. To je više definisanje nego pisanje. Ali koje, na literarnom planu, ovaj tekst podiže visoko, tako visoko gde ga melodramatične, objašnjavalačke sage naših dana nikako ne mogu dostići. Da, posle "Feliksa" Vladimira Kecmanovića možemo samo da zanemimo. Što bi, ruku na srce, bilo najpoštenije. I najzdravije.

Tako da kad, na početku trećeg dela, Kecmanović (predvidljivo?) pređe na pripovedanje u prvom licu uzimajući za identitet pripovedača Feliksa sina, to je već isti momenat iz Nabokovljeve "Lolite" (evo i četvrtog Rusa da zaokruži ovu priču) u kome pripovedač, Hambert Hambert (obratite pažnju na istovetnost imena i prezimena!), hrvajući se sa likom koji progoni njega i njegovu Lolitu, Klerom Kviltijem, pedofilom i pornografom amaterom, kaže "prevrtali smo se, on je bio ja i ja sam bio on", dopuštajući nam da zaključimo pravu prirodu mučenog junaka te opsesivne pripovesti. Sve će se na kraju ovog Kecmanovićevog romana zaokružiti ponavljanjem defekta libida, ispoljenog dvaput u autobusu za Valjevo, zatvarajući tako večni krug roditeljsko-sinovskog traženja i nerazumevanja.

(Vredno je, i nezaobilazno, pomenuti i jedno smelo tumačenje "Lolite", engleskog pisca Martina Amisa, koje kaže da je Lolita zapravo priča o totalitarizmu, i da je ono što Hambert radi svojoj mladoj partnerki zapravo metafora onoga što je Staljin učinio Rusiji Nabokovljevog detinjstva. U tom ključu, sa domaćom totalitarnom istorijom koja tek što je za nama, Kecmanovićev roman, svojim motivom sinovljeve mržnje koja sakriva veliku slabost i potrebu za pripadanjem, otelotvoruje ovdašnje iskustvo sa Onim-Što-Smo-Ga-Na-Početku-Toliko-Voleli da smo na kraju morali da palimo skupštinu da ga odatle isteramo.)

U kontekstu domaće hipertrofirane literarne scene, "Feliks" Vladimira Kecmanovića može da bude kamen međaš; opominjući znak da smo rečima oduzeli smisao i da je tišina postala rečitija. U tom istom kontekstu – književnosti na srpskom – na početku prošlog veka beše Crnjanski, sa svojim neponovljivim rečenicama bez kraja, koje su se, ispresecane bezbrojnim zarezima, prelivale preko svojih čitalaca kao more. Na početku sledećeg, ovog, veka, nalazi se Vladimir Kecmanović, sa rečenicama kratkim, šiljatim, koje se kao ekseri zabijaju u naša čela. Zatvorili smo krug.