Ко је искварио Лолиту

 "Све добри људи, а не да им се да пусте корен".
Данил Хармс

Ваљда је Достојевски био тај који је негде рекао и написао да нема тог човека који бар једном у животу није пожелео да убије оца. Београдски романсијер Владимир Кецмановић, исписујући свој трећи роман под називом "Феликс", ту је идеју довео до њеног апсурдног и, гле чуда, реалистичног израза. Што је само још један у низу доказа да се наизглед супротстављени појмови на терену непредвидивог живота веома успешно могу испреплести.

Кроз покушај дијалога са оцем који га је деценијама раније напустио, изгубљени син ће, у тој јединој ноћи њиховог живота коју ће провести заједно, у ствари извести пред нама једну велику потрагу за смислом. Која је, уосталом, увек безизгледна. Па је тако логично да онај што до малопре држи уперен пиштољ у очево лице, само минут касније, на плочнику, док тешко свиће и нехајни возачи промичу улицама Београда, придржава очеву главу молећи га да не подлегне инфаркту.

Кецмановићеви јунаци најбољи су изданци Гогољеве школе мишљења и певања у којој, лишени сваке патетике, тзв. мали људи доносе пред нас велике драме. У кратким реченицама. Огољеним до кости.

Овај роман, дакле, званично ослоњен на Мановог "Варалицу Феликса Крула", уствари је у тајном дослуху са хармсовском и гогољевском космогонијом у којој се, као у сну, ова стварност привиђа стварнијом, и страшнијом, од саме себе.

Стари, отмени господин који путује по унутрашњости Србије узимајући новац за пут од многих који су се, у дотичном месту, јавили на његов оглас којим стан у Београду нуди за мањи у провинцији. И његов син који кључне ноћи овог романа из своје Канаде наступа на сцену да господинов живот обоји трагичним смислом. Обојица се исто зову. На два краја света. Мајка је мртва. И сад су њих двојица сами на свету. Спремни на архетипски обрачун.

Кецмановићев роман писан је стилом који не оставља даха читаоцу. Реченицама које су свака за себе нови пасус, ритмично наводећи сваку појединачну радњу јунака, издвајајући је као под микроскопом, Кецмановић као свирач на верглу убитачно огољује Феликса оца и Феликса сина, режући их на танке кришке, провидне као листићи сира у којима доминирају рупе. То је више дефинисање него писање. Али које, на литерарном плану, овај текст подиже високо, тако високо где га мелодраматичне, објашњавалачке саге наших дана никако не могу достићи. Да, после "Феликса" Владимира Кецмановића можемо само да занемимо. Што би, руку на срце, било најпоштеније. И најздравије.

Тако да кад, на почетку трећег дела, Кецмановић (предвидљиво?) пређе на приповедање у првом лицу узимајући за идентитет приповедача Феликса сина, то је већ исти моменат из Набоковљеве "Лолите" (ево и четвртог Руса да заокружи ову причу) у коме приповедач, Хамберт Хамберт (обратите пажњу на истоветност имена и презимена!), хрвајући се са ликом који прогони њега и његову Лолиту, Клером Квилтијем, педофилом и порнографом аматером, каже "превртали смо се, он је био ја и ја сам био он", допуштајући нам да закључимо праву природу мученог јунака те опсесивне приповести. Све ће се на крају овог Кецмановићевог романа заокружити понављањем дефекта либида, испољеног двапут у аутобусу за Ваљево, затварајући тако вечни круг родитељско-синовског тражења и неразумевања.

(Вредно је, и незаобилазно, поменути и једно смело тумачење "Лолите", енглеског писца Мартина Амиса, које каже да је Лолита заправо прича о тоталитаризму, и да је оно што Хамберт ради својој младој партнерки заправо метафора онога што је Стаљин учинио Русији Набоковљевог детињства. У том кључу, са домаћом тоталитарном историјом која тек што је за нама, Кецмановићев роман, својим мотивом синовљеве мржње која сакрива велику слабост и потребу за припадањем, отелотворује овдашње искуство са Оним-Што-Смо-Га-На-Почетку-Толико-Волели да смо на крају морали да палимо скупштину да га одатле истерамо.)

У контексту домаће хипертрофиране литерарне сцене, "Феликс" Владимира Кецмановића може да буде камен међаш; опомињући знак да смо речима одузели смисао и да је тишина постала речитија. У том истом контексту – књижевности на српском – на почетку прошлог века беше Црњански, са својим непоновљивим реченицама без краја, које су се, испресецане безбројним зарезима, преливале преко својих читалаца као море. На почетку следећег, овог, века, налази се Владимир Кецмановић, са реченицама кратким, шиљатим, које се као ексери забијају у наша чела. Затворили смо круг.