Seča festivala i „sablja“ u kulturi

Na otvaranju Vojvođanskih pozorišnih susreta u Zrenjaninu, ministar kulture Nebojša Bradić otvorio je pitanje opravdanosti postojanja pojedinih festivala i najavio mogućnost njihove redukcije. To je bio povod da „Kulturni dodatak” organizuje razgovor o sudbini festivala, najmasovnijih kulturnih manifestacija u sadašnjem trenutku. Sagovornici su bili Nebojša Bradić, ministar kulture u Vladi Srbije, Ivan. M. Lalić, direktor „Sterijinog pozorja”, i art direktor filmskog festivala „Sinema siti” u produkciji „Egzita” Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar, i Dinko Tucaković, filmski kritičar i upravnik Muzeja jugoslovenske kinoteke. Najzanimljivije delove ove diskusije prenosimo u dva nastavka.

Politika: Da li je Ministarstvo kulture postavilo dijagnozu stanja i broja festivala, može li i kako da racionalizuje njihov broj, jer je bilo primedbi na to da veliki deo sredstava odlazi na manifestacije, a za pravu kulturu ostane mnogo manji deo „kolača”?

Nebojša Bradić:  U ovom trenutku, u zemlji ima više manifestacija nego što bi ih u realnoj slici naše kulture trebalo biti. Da li su festivali potemkinovska slika naše kulture ili prava evaluacija stanja u njoj? Brojnost festivala, u pozorišnom krugu čak, prevazilazi broj pozorišnih institucija. I pitanje je: da li ti festivali uopšte daju impuls razvoju kulture?

Festivala ima previše, ali svi ti festivali, koji su nekako postali tradicionalni, a neki i međunarodni, uvećavaju se po brojnosti, ali ne i po kvalitetu. Ne mislim da festivale treba ukidati, ali treba jasno postaviti pitanje čemu određeni festivali služe. Ako festival služi da se unapredi kulturni turizam, to je vrlo dobro. Ali ti festivali ne treba da budu uvaženi kao nacionalni, nego kao interes lokalne sredine u kojoj su nastali i postoje.

Politika: Možemo li da pomenemo primere. Recimo, da li festival u Sopotu više znači Sopotu ili nacionalnoj kulturi?

(/slika2)Bradić: Nije samo Ministarstvo kulture to koje treba da valorizuje da li određeni festival treba da bude nacionalni ili lokalni, i da, u skladu sa tim, dobije ili ne i finansijsku podršku države. U krajnjoj liniji, podrška Ministarstva kulture ne znači samo novac, već i prepoznavanje vrednosti koje ta manifestacija ima. Ali festivali moraju biti i dobro raspoređeni i zato treba naći mesto za one festivale koji su važni za decentralizaciju kulture. Primer je „Lajf festival” u Leskovcu.

Važno je da festivali ne budu „putujući cirkusi”, koji iz jednog mesta prelaze u drugo, jer u toku godine nemamo toliko umetničkih ostvarenja da bi se svaki festival uspostavljao originalnim izborom programa selektora ili festivalskog direktora. Da li onda sve te predstave treba slati od tačke A do tačke B? To je i bila moja primedba u vezi sa ovogodišnjim Susretima vojvođanskih pozorišta u Zrenjaninu, koji su kao „programski paket“ ušli u repertoar „Pozorja”, pri čemu se ova dva festivala održavaju u intervalu kraćem od mesec dana, a na udaljenosti od samo 50 kilometara. Način na koji će se festivali ubuduće uspostavljati – svakako zavisi od lokalnih vlasti i samih osnivača tih festivala. Ja sam, uostalom, bio jedan od pokretača „Beogradskog festivala igre”, koji je startovao bez ikakve državne podrške, a u međuvremenu se etablirao kao važan i potreban festival na kulturnoj mapi koji i dalje funkcioniše najvećim delom zahvaljujući podršci sponzora.

Ivan Medenica: Iako je u našoj sredini, koja može da se nazove „palanačkom”, nepopularno slagati se sa ministrom, moram da se složim sa početnom konstatacijom jer mislim da je ona značajna i odgovorna. Zaista imamo višak festivala, pa i više filmskih festivala nego snimljenih filmova, ali je zanimljiva i tačna informacija da pozorišnih festivala ima više nego pozorišnih institucija. Veoma je važno na osnovu kojih kriterijuma će država napraviti razliku između festivala od nacionalnog značaja, koji će biti i finansijski i na druge načine podržani od strane Ministarstva za kulturu, i onih koji će biti prepušteni finansiranju od strane lokalne samouprave i privatnih sponzora. U tom delu ne mogu da se složim sa onim što je ministar rekao. Mislim da to jeste stvar državne, odnosno kulturne politike. Ali ta odluka ne sme da bude arbitrarna. Ona mora da se bazira na mišljenju stručne javnosti, medija, kritike, istraživanja publike... Mi nemamo nikakvo relevantno istraživanje, ne samo festivalske publike nego publike uopšte. Ovde se interes publike procenjuje na osnovu prihoda na blagajni.

Bradić: Kad dođete na otvaranje nekog festivala i vidite da imate stotinak ljudi u gledalištu – shvatite da taj festival i nije za publiku. Da on, u stvari, interesuje samo određenu grupu ljudi koja ga organizuje, koja uspeva da animira grad ili „pritisne” Ministarstvo kulture da pruži neku vrstu podrške, a da, u suštini, nije uspeo da uspostavi komunikaciju upravo sa publikom zbog koje je i pokrenut.

Medenica: Kako će država izvršiti demarkaciju? To ne znači da država pušta niz vodu određene festivale, nego da prepoznaje koji festivali rade na razvoju kulture svojim konceptom, međunarodnim ugledom. A osim takvih, zašto ne bi lepo postojale „Smederevske večeri” ili „Požarevačke noći”, da jednostavno bez selektora, bez ikakvog ambicioznog umetničkog plana dovedu dve-tri predstave, u skladu sa finansijskim mogućnostima zajednice?

Jagodinski festival je sigurno značajan za lokalnu zajednicu jer u tom gradu ne postoji pozorište. Ali jagodinski festival ima takmičarski karakter, ima koncept festivala komedije... I onda te neopravdane ambicije dovode do umnožavanja nagrada i devalvacije nagrada. Da li je neko dobio „Zlatnog ćurana” ili nije, za srpsku pozorišnu kulturu nije relevantno. Takvih slučajeva ima mnogo.

Dinko Tucaković: Oko 80 odsto onoga što je ministar izneo mogu odmah da potpišem, ma kako to zvučalo popularno ili nepopularno.

Međutim, zaobilazimo još jednu temu koja visi nad našim glavama, a to je ekonomska kriza. Deo je našeg mentaliteta da se u bogatim vremenima ponašamo malo bahato. Nikad u bogatim vremenima ne pokrećemo ovakve teme, nego se široko postavimo i tad „cveta” i kultura, pogotovu festivalska.

Sintagma „putujući cirkus” je upotrebljena pre desetak godina, kada je isto bila velika kriza festivala. Najkriznija je bila 1999. godina, kada smo imali produkciju od tri-četiri filma godišnje, a 12 festivala. U to vreme festivali su bili izuzetno značajni, upravo da bi promovisali bivstvovanje filmske industrije i kulture koja nestaje. Plašim se da u današnjoj situaciji festivali opet imaju izuzetno važan značaj. To se može raditi sa potpuno novim manifestacijama, kao što je festival na Paliću, ili „Festival igre” koji je odmah prepoznat, ali i „Sinema siti”, odnosno „Egzit”, dva brenda u kulturi koja su prepoznata odmah. Možda je patetično, ali mi smo jedina zemlja u regionu koja nema nacionalni filmski festival. Bila je tuča pre dve godine, ko će biti nacionalni festival: Palić, Niš, Sopot, Novi Sad? Upravo zbog toga ministarstvo bi trebalo da prepozna nacionalni festival kao nacionalni interes.

Ivan V. Lalić: Krenuo je Sinema siti kako je krenuo, sinergijom javnog i privatnog sektora, saradnjom FCS i „Egzita”. Zatim je „Egzit” preuzeo projekat i mi ove godine, od 6. juna u Novom Sadu u najtežoj godini posle 5. oktobra, imamo pet ili šest svetskih premijera srpskih filmova, i svetskih premijera, pet ili šest, pod znakom pitanja. Celokupna produkcija je tamo, svi vide Novi Sad kao kulturni, festivalski Pijemont.

Tucaković: Posle akcije „Srbija u Srbiji”, indirektno, festivali jesu „Srbija u Srbiji”, i u lokalnim sredinama mnogo znače za promociju kulture, mada ima i recidivnih festivala koji po inerciji žive svoj život. Ne sme populizam da bude mera festivala. Činjenica da je na otvaranju bilo 100 ljudi može da znači sve, ili da ne znači ništa.

Bradić: Ko je govorio o populizmu?

Tucaković: Pominjao se broj gledalaca.

Bradić: Broj gledalaca ne znači populizam. To je posećenost.

Tucaković: Da, ali i kada govorimo o „Noći muzeja” i u njihovom pi-aru se uvek ide sa brojem gledalaca.

Bradić: To je popularizacija.

Tucaković: Mislim da koncept kulture ide ka tome da bude prepoznat od mase, a ne ide se sa strategijom razvoja kulture. Ja prepoznajem da u ovom trenutku ima populističkih momenata, količina gledalaca se uzima kao izuzetno bitna. U trenutku kada imamo malu posetu bioskopima, kada se gase bioskopi, to jeste jedan kriterijum. Ne i presudni kriterijum za krajnju evaluaciju festivala.

Bradić: Ja sam govorio o nečemu suprotnom, a to je pitanje programa.

Medenica: Dinko kaže da se pitanje festivala uvek otvara u doba finansijske krize. Ja bih izneo provokativniju tezu: da je ovo pitanje bitno i onda kad nije finansijska kriza. I u doba blagostanja finansijski treba jasno izdvojiti one koji su najznačajniji za nacionalnu kulturu. U suprotnom, dolazimo do situacije kojoj smo veoma skloni kao društvo: svima pomalo, nikome dovoljno. Ako je neki festival značajan za razvoj domaće kulture, ukoliko ima referentnost u međunarodnom okviru, ukoliko doprinosi plasmanu domaće kulture u inostranstvu, treba da ima mnogo više sredstava od manifestacije lokalnog značaja.

Druga stvar su nagrade. Takmičarski festivali koji nemaju suštinski estetski značaj jesu problematični, jer relativizuju kriterijume, mediji ne prave nikakvu razliku između nagrade na „Sterijinom pozorju” i nagrade na nekom od tih festivala. Treće je pitanje decentralizacije. Namerno sam spomenuo Suboticu i Novi Sad, mogao bih kad je reč o pozorištu da pomenem i užički festival, veoma zanimljivog koncepta, delimično internacionalizovan, i to na pametan način. Racionalizacija festivalske ponude ne znači ugrožavanje decentralizacije. Čak smatram da ima i beogradskih festivala koji nisu na tom nivou da bi ministarstvo trebalo da ih podržava. Recimo, festival kao „Belef” nema veliki razlog da bude podržan od strane države.

Bradić: Mi smo zatekli već potpisani Protokol između grada i Ministarstva kulture, po kojem se određene gradske manifestacije finansiraju. Nisam uveren da će se to i nadalje nastaviti na dosadašnji način.

Politika: Kako problem vide oni koji neposredno organizuju festivale?

Lalić: Ja sam čovek iz festivalskog rudnika i to nije samo „Sterijino pozorje”, to je „Sinema siti”, odnosno dva najveća nacionalna festivala koja se bave filmom i pozorištem. I „Egzit”, koji u ovom trenutku najviše vodi računa o nacionalnom interesu. Mnogo više nego država, mnogo više nego Ministarstvo kulture Republike Srbije, koje sve tri manifestacije u ovom trenutku pomaže sa četiri miliona dinara.

Bradić: U ovom trenutku ne bih govorio o ciframa, zato što te cifre Vi izgovarate bez ikakvih pokazatelja. Ako govorite o tome – onda bih se ja rado zahvalio na ovom pozivu za razgovor.

Lalić: Mi ovaj razgovor vodimo u trenutku kad vlada vanredno stanje u kulturi i izgleda „selo gori, a baba se češlja”. Gospodin Bradić zna bolje od mene koliko je smanjen budžet za kulturu, obojica znamo koliko su povećani porezi na autorske ugovore, a iz Vojvodine je dodatno skresan budžet „Sterijinog pozorja” za dodatna četiri miliona, jer 600 miliona koji je trebalo da budu transferisani iz republike u pokrajinu jednostavno su izbrisani. Ja sa gospodinom ministrom imam već duže vreme problem u percepciji prioriteta. Ne sada kada je došla kriza, sada je kasno, moraju da se gase požari, sada je „sablja”, vanredno stanje. A mi pričamo o tome da je osnovno polazište, suštinsko, institucije kulture. Dve najveće institucije, koje troše više od polovine budžeta za kulturu RS, jesu Narodno pozorište i Srpsko narodno pozorište. Priča o festivalima je lažna priča. Evo, Zrenjanin je konkretan slučaj. Da sam vlast, ne bih uopšte razmišljao. To je regionalni festival koji treba da finansira, ako hoće, AP Vojvodina, ili grad Zrenjanin i – ćao. To prosto nije nacionalni projekat.

Mislim da niste svesni koliko je decentralizacija uzela maha, koliko lokalne samouprave generišu neke proizvode, festivale. Mi smo se u „Sinema sitiju” borili dve godine, lobirali kod države, ona nije prepoznala taj novi festival. Ja vrlo poštujem „Beogradski festival igre”, mislim da je to sjajan projekat. Ali, kada govorimo o prioritetima, kada govorimo o festivalima, ja kao čovek koji zastupa tri festivala u Novom Sadu, koji je dobio toliko para koliko jeste, ne mislim da je to jeres izgovoriti, mislim da gospodin ministar zaobilazi najbolje, strašno im otežava posao u najtežoj godini kada nemate marketinške budžete.

Bradić: Ne možete govoriti da Ministarstvo kulture zaobilazi najbolje samo zato što ne daje očekivanu količinu novca. Ako tog novca nema, onda ta priča nije utemeljena na realnosti.

Lalić: Vi ste izneli odokativnu procenu.

Bradić: Ja ne izvodim odokativne procene. Radi se o finansiranju programa. Mi smo zatekli određene finansijske pretpostavke iz prošle godine i obaveze iz prošle godine koje su bile planirane, i onda su nastali novi momenti. No, nadam se da mi ovde nećemo govoriti samo o parama. Tema ovog razgovora je, pre svega, kakve festivale treba da podržavamo. Da li treba da podržavamo isključivo festivale koji su best-of, i šta su to best-of festivali. Kako, dakle, mi pratimo razvoj kulture na celoj teritoriji Srbije, a ne „koliko para ima Ministarstvo kulture koje neće da da festivalima u Novom Sadu”. Ta teza apsolutno nije logična i nije tema ovog razgovora.

Politika: Direktor „Pozorja” ima pravo da pomene i finansijski problem i pita, a ministar ako neće, neka ne odgovori.

Lalić: Kako da napravim festival bez para? Vi kažete novac nije bitan.

Ministarstvo kulture prepoznaje „Sterijino pozorje” sa desetim delom budžeta. Mislim da smo mi nacionalni projekat.

Politika: Da li možemo da govorimo o parama, one određuju da li je nešto nacionalni projekat ili nije?

Bradić: Pričamo o tome kako festivali, „Sterijino pozorje”, „Bitef”, utiču na razvoj kulture u određenoj sredini. Ne diskutujem budžet „Pozorja” i ne razmatram pitanje kako vi na „Pozorje” dovodite pojedinačnu predstavu. To je posao uprave i upravljačkih tela festivala. Ja ovaj festival, u prvom redu, doživljavam kao festival nacionalnog dramskog teksta. „Sterijino pozorje” je festival koji se transformisao i, u tom smislu, u ovom trenutku možemo otvoreno da pitamo: u kom pravcu ide?

Ministarstvo kulture još nije donelo program na osnovu rebalansa budžeta, te je, prema tome, licitiranje sa ciframa u ovom trenutku – neproduktivno. Jer ako imamo dvadesetak i nešto miliona dinara za celokupnu pozorišnu delatnost, mi gledamo kako da taj novac najbolje plasiramo u oblast pozorišta.

Lalić: Ovo nije priča o parama. Pare su konsekvenca. Imao sam budžet koji je projektovan pre krize. Razumem Ministarstvo kulture da mora da snizi budžete, ali to nije opravdanje da se ne drži dnevna veza sa „pukovnicima“ na položaju, sa mnom, to je krizni menadžment. Ne mogu da potpišem 22. maja ugovor sa nekom trupom da bi došla 23. maja, već pet meseci ranije.

Bradić: Kada je donet rebalans?

Lalić: Kada ste vi znali da je ovde kriza? U martu, u februaru?

Bradić: Rebalans predlaže Ministarstvo finansija. Ministarstvo kulture je dalo svoje primedbe na njega. Ali, uprkos tome, donet je upravo ovakav rebalans budžeta, i to krajem aprila; šta ste vi očekivali?

Lalić: Dobio sam informaciju koliko ću dobiti za „Sterijino pozorje” 4. maja ove godine. Ugovori sa pozorištem i sa trupama datiraju od decembra. Prosto, plediram na nešto što se zove dobra organizacija rada u Ministarstvu kulture. Vi nemate dobru strukturu, nemate dobru strategiju, ne znate prioritete, delite novac na diskrecioni način. Žao mi je, ali je tako. Ja odgovaram za svoj festival. Ja ne spavam. I biće festivala, i jednog i drugog i trećeg. Najboljih u zemlji. Bez Ministarstva kulture.