Сеча фестивала и „сабља“ у култури

На отварању Војвођанских позоришних сусрета у Зрењанину, министар културе Небојша Брадић отворио је питање оправданости постојања појединих фестивала и најавио могућност њихове редукције. То је био повод да „Културни додатак” организује разговор о судбини фестивала, најмасовнијих културних манифестација у садашњем тренутку. Саговорници су били Небојша Брадић, министар културе у Влади Србије, Иван. М. Лалић, директор „Стеријиног позорја”, и арт директор филмског фестивала „Синема сити” у продукцији „Егзита” Иван Меденица, театролог и позоришни критичар, и Динко Туцаковић, филмски критичар и управник Музеја југословенске кинотеке. Најзанимљивије делове ове дискусије преносимо у два наставка.

Политика: Да ли је Министарство културе поставило дијагнозу стања и броја фестивала, може ли и како да рационализује њихов број, јер је било примедби на то да велики део средстава одлази на манифестације, а за праву културу остане много мањи део „колача”?

Небојша Брадић:  У овом тренутку, у земљи има више манифестација него што би их у реалној слици наше културе требало бити. Да ли су фестивали потемкиновска слика наше културе или права евалуација стања у њој? Бројност фестивала, у позоришном кругу чак, превазилази број позоришних институција. И питање је: да ли ти фестивали уопште дају импулс развоју културе?

Фестивала има превише, али сви ти фестивали, који су некако постали традиционални, а неки и међународни, увећавају се по бројности, али не и по квалитету. Не мислим да фестивале треба укидати, али треба јасно поставити питање чему одређени фестивали служе. Ако фестивал служи да се унапреди културни туризам, то је врло добро. Али ти фестивали не треба да буду уважени као национални, него као интерес локалне средине у којој су настали и постоје.

Политика: Можемо ли да поменемо примере. Рецимо, да ли фестивал у Сопоту више значи Сопоту или националној култури?

(/slika2)Брадић: Није само Министарство културе то које треба да валоризује да ли одређени фестивал треба да буде национални или локални, и да, у складу са тим, добије или не и финансијску подршку државе. У крајњој линији, подршка Министарства културе не значи само новац, већ и препознавање вредности које та манифестација има. Али фестивали морају бити и добро распоређени и зато треба наћи место за оне фестивале који су важни за децентрализацију културе. Пример је „Лајф фестивал” у Лесковцу.

Важно је да фестивали не буду „путујући циркуси”, који из једног места прелазе у друго, јер у току године немамо толико уметничких остварења да би се сваки фестивал успостављао оригиналним избором програма селектора или фестивалског директора. Да ли онда све те представе треба слати од тачке А до тачке Б? То је и била моја примедба у вези са овогодишњим Сусретима војвођанских позоришта у Зрењанину, који су као „програмски пакет“ ушли у репертоар „Позорја”, при чему се ова два фестивала одржавају у интервалу краћем од месец дана, а на удаљености од само 50 километара. Начин на који ће се фестивали убудуће успостављати – свакако зависи од локалних власти и самих оснивача тих фестивала. Ја сам, уосталом, био један од покретача „Београдског фестивала игре”, који је стартовао без икакве државне подршке, а у међувремену се етаблирао као важан и потребан фестивал на културној мапи који и даље функционише највећим делом захваљујући подршци спонзора.

Иван Меденица: Иако је у нашој средини, која може да се назове „паланачком”, непопуларно слагати се са министром, морам да се сложим са почетном констатацијом јер мислим да је она значајна и одговорна. Заиста имамо вишак фестивала, па и више филмских фестивала него снимљених филмова, али је занимљива и тачна информација да позоришних фестивала има више него позоришних институција. Веома је важно на основу којих критеријума ће држава направити разлику између фестивала од националног значаја, који ће бити и финансијски и на друге начине подржани од стране Министарства за културу, и оних који ће бити препуштени финансирању од стране локалне самоуправе и приватних спонзора. У том делу не могу да се сложим са оним што је министар рекао. Мислим да то јесте ствар државне, односно културне политике. Али та одлука не сме да буде арбитрарна. Она мора да се базира на мишљењу стручне јавности, медија, критике, истраживања публике... Ми немамо никакво релевантно истраживање, не само фестивалске публике него публике уопште. Овде се интерес публике процењује на основу прихода на благајни.

Брадић: Кад дођете на отварање неког фестивала и видите да имате стотинак људи у гледалишту – схватите да тај фестивал и није за публику. Да он, у ствари, интересује само одређену групу људи која га организује, која успева да анимира град или „притисне” Министарство културе да пружи неку врсту подршке, а да, у суштини, није успео да успостави комуникацију управо са публиком због које је и покренут.

Меденица: Како ће држава извршити демаркацију? То не значи да држава пушта низ воду одређене фестивале, него да препознаје који фестивали раде на развоју културе својим концептом, међународним угледом. А осим таквих, зашто не би лепо постојале „Смедеревске вечери” или „Пожаревачке ноћи”, да једноставно без селектора, без икаквог амбициозног уметничког плана доведу две-три представе, у складу са финансијским могућностима заједнице?

Јагодински фестивал је сигурно значајан за локалну заједницу јер у том граду не постоји позориште. Али јагодински фестивал има такмичарски карактер, има концепт фестивала комедије... И онда те неоправдане амбиције доводе до умножавања награда и девалвације награда. Да ли је неко добио „Златног ћурана” или није, за српску позоришну културу није релевантно. Таквих случајева има много.

Динко Туцаковић: Око 80 одсто онога што је министар изнео могу одмах да потпишем, ма како то звучало популарно или непопуларно.

Међутим, заобилазимо још једну тему која виси над нашим главама, а то је економска криза. Део је нашег менталитета да се у богатим временима понашамо мало бахато. Никад у богатим временима не покрећемо овакве теме, него се широко поставимо и тад „цвета” и култура, поготову фестивалска.

Синтагма „путујући циркус” је употребљена пре десетак година, када је исто била велика криза фестивала. Најкризнија је била 1999. година, када смо имали продукцију од три-четири филма годишње, а 12 фестивала. У то време фестивали су били изузетно значајни, управо да би промовисали бивствовање филмске индустрије и културе која нестаје. Плашим се да у данашњој ситуацији фестивали опет имају изузетно важан значај. То се може радити са потпуно новим манифестацијама, као што је фестивал на Палићу, или „Фестивал игре” који је одмах препознат, али и „Синема сити”, односно „Егзит”, два бренда у култури која су препозната одмах. Можда је патетично, али ми смо једина земља у региону која нема национални филмски фестивал. Била је туча пре две године, ко ће бити национални фестивал: Палић, Ниш, Сопот, Нови Сад? Управо због тога министарство би требало да препозна национални фестивал као национални интерес.

Иван В. Лалић: Кренуо је Синема сити како је кренуо, синергијом јавног и приватног сектора, сарадњом ФЦС и „Егзита”. Затим је „Егзит” преузео пројекат и ми ове године, од 6. јуна у Новом Саду у најтежој години после 5. октобра, имамо пет или шест светских премијера српских филмова, и светских премијера, пет или шест, под знаком питања. Целокупна продукција је тамо, сви виде Нови Сад као културни, фестивалски Пијемонт.

Туцаковић: После акције „Србија у Србији”, индиректно, фестивали јесу „Србија у Србији”, и у локалним срединама много значе за промоцију културе, мада има и рецидивних фестивала који по инерцији живе свој живот. Не сме популизам да буде мера фестивала. Чињеница да је на отварању било 100 људи може да значи све, или да не значи ништа.

Брадић: Ко је говорио о популизму?

Туцаковић: Помињао се број гледалаца.

Брадић: Број гледалаца не значи популизам. То је посећеност.

Туцаковић: Да, али и када говоримо о „Ноћи музеја” и у њиховом пи-ару се увек иде са бројем гледалаца.

Брадић: То је популаризација.

Туцаковић: Мислим да концепт културе иде ка томе да буде препознат од масе, а не иде се са стратегијом развоја културе. Ја препознајем да у овом тренутку има популистичких момената, количина гледалаца се узима као изузетно битна. У тренутку када имамо малу посету биоскопима, када се гасе биоскопи, то јесте један критеријум. Не и пресудни критеријум за крајњу евалуацију фестивала.

Брадић: Ја сам говорио о нечему супротном, а то је питање програма.

Меденица: Динко каже да се питање фестивала увек отвара у доба финансијске кризе. Ја бих изнео провокативнију тезу: да је ово питање битно и онда кад није финансијска криза. И у доба благостања финансијски треба јасно издвојити оне који су најзначајнији за националну културу. У супротном, долазимо до ситуације којој смо веома склони као друштво: свима помало, никоме довољно. Ако је неки фестивал значајан за развој домаће културе, уколико има референтност у међународном оквиру, уколико доприноси пласману домаће културе у иностранству, треба да има много више средстава од манифестације локалног значаја.

Друга ствар су награде. Такмичарски фестивали који немају суштински естетски значај јесу проблематични, јер релативизују критеријуме, медији не праве никакву разлику између награде на „Стеријином позорју” и награде на неком од тих фестивала. Треће је питање децентрализације. Намерно сам споменуо Суботицу и Нови Сад, могао бих кад је реч о позоришту да поменем и ужички фестивал, веома занимљивог концепта, делимично интернационализован, и то на паметан начин. Рационализација фестивалске понуде не значи угрожавање децентрализације. Чак сматрам да има и београдских фестивала који нису на том нивоу да би министарство требало да их подржава. Рецимо, фестивал као „Белеф” нема велики разлог да буде подржан од стране државе.

Брадић: Ми смо затекли већ потписани Протокол између града и Министарства културе, по којем се одређене градске манифестације финансирају. Нисам уверен да ће се то и надаље наставити на досадашњи начин.

Политика: Како проблем виде они који непосредно организују фестивале?

Лалић: Ја сам човек из фестивалског рудника и то није само „Стеријино позорје”, то је „Синема сити”, односно два највећа национална фестивала која се баве филмом и позориштем. И „Егзит”, који у овом тренутку највише води рачуна о националном интересу. Много више него држава, много више него Министарство културе Републике Србије, које све три манифестације у овом тренутку помаже са четири милиона динара.

Брадић: У овом тренутку не бих говорио о цифрама, зато што те цифре Ви изговарате без икаквих показатеља. Ако говорите о томе – онда бих се ја радо захвалио на овом позиву за разговор.

Лалић: Ми овај разговор водимо у тренутку кад влада ванредно стање у култури и изгледа „село гори, а баба се чешља”. Господин Брадић зна боље од мене колико је смањен буџет за културу, обојица знамо колико су повећани порези на ауторске уговоре, а из Војводине је додатно скресан буџет „Стеријиног позорја” за додатна четири милиона, јер 600 милиона који је требало да буду трансферисани из републике у покрајину једноставно су избрисани. Ја са господином министром имам већ дуже време проблем у перцепцији приоритета. Не сада када је дошла криза, сада је касно, морају да се гасе пожари, сада је „сабља”, ванредно стање. А ми причамо о томе да је основно полазиште, суштинско, институције културе. Две највеће институције, које троше више од половине буџета за културу РС, јесу Народно позориште и Српско народно позориште. Прича о фестивалима је лажна прича. Ево, Зрењанин је конкретан случај. Да сам власт, не бих уопште размишљао. То је регионални фестивал који треба да финансира, ако хоће, АП Војводина, или град Зрењанин и – ћао. То просто није национални пројекат.

Мислим да нисте свесни колико је децентрализација узела маха, колико локалне самоуправе генеришу неке производе, фестивале. Ми смо се у „Синема ситију” борили две године, лобирали код државе, она није препознала тај нови фестивал. Ја врло поштујем „Београдски фестивал игре”, мислим да је то сјајан пројекат. Али, када говоримо о приоритетима, када говоримо о фестивалима, ја као човек који заступа три фестивала у Новом Саду, који је добио толико пара колико јесте, не мислим да је то јерес изговорити, мислим да господин министар заобилази најбоље, страшно им отежава посао у најтежој години када немате маркетиншке буџете.

Брадић: Не можете говорити да Министарство културе заобилази најбоље само зато што не даје очекивану количину новца. Ако тог новца нема, онда та прича није утемељена на реалности.

Лалић: Ви сте изнели одокативну процену.

Брадић: Ја не изводим одокативне процене. Ради се о финансирању програма. Ми смо затекли одређене финансијске претпоставке из прошле године и обавезе из прошле године које су биле планиране, и онда су настали нови моменти. Но, надам се да ми овде нећемо говорити само о парама. Тема овог разговора је, пре свега, какве фестивале треба да подржавамо. Да ли треба да подржавамо искључиво фестивале који су бест-оф, и шта су то бест-оф фестивали. Како, дакле, ми пратимо развој културе на целој територији Србије, а не „колико пара има Министарство културе које неће да да фестивалима у Новом Саду”. Та теза апсолутно није логична и није тема овог разговора.

Политика: Директор „Позорја” има право да помене и финансијски проблем и пита, а министар ако неће, нека не одговори.

Лалић: Како да направим фестивал без пара? Ви кажете новац није битан.

Министарство културе препознаје „Стеријино позорје” са десетим делом буџета. Мислим да смо ми национални пројекат.

Политика: Да ли можемо да говоримо о парама, оне одређују да ли је нешто национални пројекат или није?

Брадић: Причамо о томе како фестивали, „Стеријино позорје”, „Битеф”, утичу на развој културе у одређеној средини. Не дискутујем буџет „Позорја” и не разматрам питање како ви на „Позорје” доводите појединачну представу. То је посао управе и управљачких тела фестивала. Ја овај фестивал, у првом реду, доживљавам као фестивал националног драмског текста. „Стеријино позорје” је фестивал који се трансформисао и, у том смислу, у овом тренутку можемо отворено да питамо: у ком правцу иде?

Министарство културе још није донело програм на основу ребаланса буџета, те је, према томе, лицитирање са цифрама у овом тренутку – непродуктивно. Јер ако имамо двадесетак и нешто милиона динара за целокупну позоришну делатност, ми гледамо како да тај новац најбоље пласирамо у област позоришта.

Лалић: Ово није прича о парама. Паре су консеквенца. Имао сам буџет који је пројектован пре кризе. Разумем Министарство културе да мора да снизи буџете, али то није оправдање да се не држи дневна веза са „пуковницима“ на положају, са мном, то је кризни менаџмент. Не могу да потпишем 22. маја уговор са неком трупом да би дошла 23. маја, већ пет месеци раније.

Брадић: Када је донет ребаланс?

Лалић: Када сте ви знали да је овде криза? У марту, у фебруару?

Брадић: Ребаланс предлаже Министарство финансија. Министарство културе је дало своје примедбе на њега. Али, упркос томе, донет је управо овакав ребаланс буџета, и то крајем априла; шта сте ви очекивали?

Лалић: Добио сам информацију колико ћу добити за „Стеријино позорје” 4. маја ове године. Уговори са позориштем и са трупама датирају од децембра. Просто, пледирам на нешто што се зове добра организација рада у Министарству културе. Ви немате добру структуру, немате добру стратегију, не знате приоритете, делите новац на дискрециони начин. Жао ми је, али је тако. Ја одговарам за свој фестивал. Ја не спавам. И биће фестивала, и једног и другог и трећег. Најбољих у земљи. Без Министарства културе.