Moć muzeja

Od svih gradskih kulturnih padavina najviše volimo kad padne „Noć muzeja”! To je prilika da mi, kućni moljci, bar jedne majske večeri u godini isključimo TV – omiljenu lampu o koju udaramo glavom i koja nam svake večeri prži krilca i mozak – i zarojimo se pod reflektorima što osvetljavaju okruženje svetlima istine i prikazuju nas onakvim kakvi jesmo. Kakvi smo bili. Dokle smo stigli. I kuda to idemo.

U muzej nismo primirisali od prošlogodišnje, jubilarne, pete „Noći”. Jedine „institucije” od društvenog značaja koje smo za to vreme redovno posećivali jesu pijac – zeleni, „buvlji” i kvantaš;zatim samoposluga u dve verzije – mini-maksi i megamarket; te vozila gradskog prevoza – sve varijante.Socijalne „postavke”na ovim kultnim mestima originalna su mešavina likova i dogodovština, i performansi u kojima sa žarom učestvujemo, nekad kao glavni likovi, nekad kao sporedni, a najčešće kao statisti. Verujem da će te „izložbe” i same biti ovekovečene u nekoj od budućih „Noći muzeja” kao civilizacijski primer besmislenog načina života.

Od prošlog četvrtkauvežbavali smo „subotnji proboj” u prve redove. Za gužve postajemo eksperti. Svrdla. To je najlepši deo – kad pojurimo.

Deca su imitirala fanfare, otvarala manifestaciju. Baba oprala „starke”, promenila pertle. Gacala maršrutom kupatilo–terasa–kupatilo. Disala glasno na startnoj liniji iscrtanoj kredom u trpezariji. Supruga kopala po šifonjeru, birala udobnu odeću. „Pamuk... može. Lan… tako-tako… Sintetiku bacam... bacam... i bacam... Vidiš li ti, čoveče, da ja nemam šta da obučem! Oćeš gola da idem među eksponate i svet!” A ja pravio „Moju stazu” ponaosob za svakog člana naše male družine.

Usaglasili smo se da svako ide svojim putem. Sopstveni put je uvek najbolji. Osim ako ne vodi u vrzinu. Lane smo svi išli zajedno – načisto se prešli! – i kasnije se mesecima prepirali da li je dobro što su deca ovako mala saznala da smo sami sebi kao narod poubijali onoliko vladara. Dok je žena zagovarala ideju da je dobro da klinci odmalena vide gde žive, ja sam branio tezu da potomstvo treba poštedeti državne drame koliko god je to moguće. Uskočiće pre ili kasnije u neki od dolazećih činova...

Od jutros smo svi raspoloženi, iako smo malo spavali. Nema svađe! Procena da idemo „kud koji” bila je na mestu.

Najstariji, gostujući član naše zajednice, draga bakica, posetila je u Istorijskom muzeju, zona De, postavku „Ko želi da živi večno”. Prepoznala se! S gomilom ispisnika odatle se uputila u Centar za kulturu Stari grad da podrži obespravljene grupe i invalide, budući da i penzose kojima srcem, dušom i telom pripada smatra marginalizovanim ljudima... Žena vodila ćerku u Akademski park na doobuku na temu „Vodim ljubav. Vodim računa. Biram da znam”, a kad je počela žurka sama produžila u Galeriju Prirodnjačkog da izuči gljive, hranu budućnosti. E, gde je potom produžila, nisam saznao... Sin se u Pedagoškom muzeju upoznao s kažnjavanjem đaka kroz istoriju. Oduševljenim kustosima predložio je da postavci dodaju i surove psihopatološke metode koje sprovodi njegov profesor fizike... Ja se smucao po zoni Be. U Opservatoriji sam skapirao da je Tito u stvari u centru NASA u Hjustonu naučio kako da nas zauvek lansira, a potom sam u kuhinji Belog dvora, zona Ef, saznao kako su nam i u kojim loncima zapržavali čorbu od Kraljevine pa do Brozove ere. Posle sam zaglavio na postavci savremenih dela inspirisanih strašću i požudom u „Evrocentru”. Slike iz budoara navele su me na duboke misli o prolaznosti života...

„Noć muzeja”, zaključili smo, ima moć – nagoni na razmišljanje. Porodično smo došli na ideju da Srbiji treba 365 ovakvih, sličnih, moćnih događaja: „Pozorišno jutro”, „Bioskopska zora”, „Dan u biblioteci”... Valjda bi nam uz te nove priredbe najzad i krenulo.

Darko Kalezić