Моћ музеја

Од свих градских културних падавина највише волимо кад падне „Ноћ музеја”! То је прилика да ми, кућни мољци, бар једне мајске вечери у години искључимо ТВ – омиљену лампу о коју ударамо главом и која нам сваке вечери пржи крилца и мозак – и заројимо се под рефлекторима што осветљавају окружење светлима истине и приказују нас онаквим какви јесмо. Какви смо били. Докле смо стигли. И куда то идемо.

У музеј нисмо примирисали од прошлогодишње, јубиларне, пете „Ноћи”. Једине „институције” од друштвеног значаја које смо за то време редовно посећивали јесу пијац – зелени, „бувљи” и кванташ;затим самопослуга у две верзије – мини-макси и мегамаркет; те возила градског превоза – све варијанте.Социјалне „поставке”на овим култним местима оригинална су мешавина ликова и догодовштина, и перформанси у којима са жаром учествујемо, некад као главни ликови, некад као споредни, а најчешће као статисти. Верујем да ће те „изложбе” и саме бити овековечене у некој од будућих „Ноћи музеја” као цивилизацијски пример бесмисленог начина живота.

Од прошлог четврткаувежбавали смо „суботњи пробој” у прве редове. За гужве постајемо експерти. Сврдла. То је најлепши део – кад појуримо.

Деца су имитирала фанфаре, отварала манифестацију. Баба опрала „старке”, променила пертле. Гацала маршрутом купатило–тераса–купатило. Дисала гласно на стартној линији исцртаној кредом у трпезарији. Супруга копала по шифоњеру, бирала удобну одећу. „Памук... може. Лан… тако-тако… Синтетику бацам... бацам... и бацам... Видиш ли ти, човече, да ја немам шта да обучем! Оћеш гола да идем међу експонате и свет!” А ја правио „Моју стазу” понаособ за сваког члана наше мале дружине.

Усагласили смо се да свако иде својим путем. Сопствени пут је увек најбољи. Осим ако не води у врзину. Лане смо сви ишли заједно – начисто се прешли! – и касније се месецима препирали да ли је добро што су деца овако мала сазнала да смо сами себи као народ поубијали онолико владара. Док је жена заговарала идеју да је добро да клинци одмалена виде где живе, ја сам бранио тезу да потомство треба поштедети државне драме колико год је то могуће. Ускочиће пре или касније у неки од долазећих чинова...

Од јутрос смо сви расположени, иако смо мало спавали. Нема свађе! Процена да идемо „куд који” била је на месту.

Најстарији, гостујући члан наше заједнице, драга бакица, посетила је у Историјском музеју, зона Де, поставку „Ко жели да живи вечно”. Препознала се! С гомилом исписника одатле се упутила у Центар за културу Стари град да подржи обесправљене групе и инвалиде, будући да и пензосе којима срцем, душом и телом припада сматра маргинализованим људима... Жена водила ћерку у Академски парк на дообуку на тему „Водим љубав. Водим рачуна. Бирам да знам”, а кад је почела журка сама продужила у Галерију Природњачког да изучи гљиве, храну будућности. Е, где је потом продужила, нисам сазнао... Син се у Педагошком музеју упознао с кажњавањем ђака кроз историју. Одушевљеним кустосима предложио је да поставци додају и сурове психопатолошке методе које спроводи његов професор физике... Ја се смуцао по зони Бе. У Опсерваторији сам скапирао да је Тито у ствари у центру НАСА у Хјустону научио како да нас заувек лансира, а потом сам у кухињи Белог двора, зона Еф, сазнао како су нам и у којим лонцима запржавали чорбу од Краљевине па до Брозове ере. После сам заглавио на поставци савремених дела инспирисаних страшћу и пожудом у „Евроцентру”. Слике из будоара навеле су ме на дубоке мисли о пролазности живота...

„Ноћ музеја”, закључили смо, има моћ – нагони на размишљање. Породично смо дошли на идеју да Србији треба 365 оваквих, сличних, моћних догађаја: „Позоришно јутро”, „Биоскопска зора”, „Дан у библиотеци”... Ваљда би нам уз те нове приредбе најзад и кренуло.

Дарко Калезић