Šokiranje doktrinom

Šta je zajedničko Pinočeovom Čileu, Foklandskim ratovima, pobuni kineskih studenata na Tijenanmenu, kolapsu Sovjetskog Saveza, 11. septembru, ratu u Iraku, cunamiju u Jugoistočnoj Aziji i tajfunu koji je opustošio Nju Orleans?

To što su primeri kojima u svojoj provokativnoj knjizi, objavljenoj istovremeno na sedam jezika, novinarka Naomi Klajn, jedan od najpoznatijih antiglobalista, argumentuje tezu da je haos dobar biznis i da biznis (i politika), tamo gde to ne čini priroda – haos namerno održavaju. Zbog profita, razume se.

"Doktrina šoka: uspon kapitalizma katastrofe" (Naomi Klein: The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism), već je bestseler, predmet polemika, a knjigu je u "Njujork tajmsu" prikazao i nobelovac (ekonomija, 2001.) Džozef Štiglic. Ima više od 500 strana, od čega je 70 ispunjeno fusnotama. Autorka kaže da ju je pisala četiri godine, uz pomoć sedam saradnika istraživača.

Pri tom, nije reč o naučnom radu, već o nekoj vrsti reportaže (autorka je svoje teze neposredno proveravala na svim mestima koje pominje) koja kroz posebnu dioptriju sagledava istoriju u poslednjih 50 godina. Sa upečatljivim primerima i uverljivim analogijama koje podstiču na razmišljanje i nude ključ za razumevanje vrlog novog sveta koji se oblikuje u prvoj deceniji 21. veka.

Svi znamo šta je šok-terapija: kad nešto treba da se menja, onda promene treba da budu radikalne i brze. Ona je standardni recept za izlazak iz mnogih kriza: ekonomskih, finansijskih, tranzicionih... Ali ono što Klajnova predočava, to je teza da nije reč samo o jednoj opciji za prevazilaženje teških situacija, već o sistemu koji ima kako svoju teoretsku osnovu, tako i razrađenu praksu.

Ona pre svega ima u vidu Miltona Fridmana (1912 – 2006.), možda najuticajnijeg ekonomistu 20. veka, ideologa neokonzervativaca i neoliberala podjednako, fundamentalistu slobodnog tržišta i neospornog gurua globalizacije.

"Samo kriza, stvarna ili simulirana – proizvodi stvarnu promenu", pisao je Fridman još početkom osamdesetih. "U okolnostima krize treba da se deluje brzo, da se nametnu rapidne i nepovratne promene, pre nego što se društvo oporavi i sklizne u tiraniju status-kvoa".

Šok puča u Čileu i brutalnost vojnog režima bili su plodno tle da se veoma brzo demontira Aljendeova socijalistička zaostavština. Trauma Tijenanmena je KP Kine omogućila da napravi radikalni iskorak ka pretvaranju velikog dela zemlje u tržišne "slobodne zone". Pre toga, Foklandski rat je Margaret Tačer omogućio da pokrene najveći talas privatizacije u jednoj zapadnoj demokratiji.

Svaka vrsta društvenog šoka – bilo da je reč o ratu, terorističkom napadu ili nekoj prirodnoj katastrofi, ljude izbacuje iz koloseka, zastrašuje i dezorijentiše. U takvim okolnostima, podseća Klajnova, oni nisu u stanju da pruže otpor političkim ili ekonomskim reformama kojima bi se u normalnim prilikama suprotstavili.

Tada na scenu stupa "katastrofični kapitalizam", koji situaciju brzo preokreće u svoju korist, ne mareći mnogo za socijalne i druge posledice.

Posle azijskog cunamija, najatraktivniji delovi priobalja raščišćeni su ne zato da bi siromašni ribari tamo obnovili svoja sela, nego da bi bili ustupljeni stranim investitorima u nove turističke hotele. Učinak tajfuna "Katrin" bio je to što je ceo dotle javni obrazovni sistem prepušten privatnom sektoru. Teroristički napad Al Kaide omogućio je Bušu da objavi kako će "američka vlada učiniti sve što je potrebno da osigura unutrašnju bezbednost" i objavi rat terorizmu, gde god da je.

Ta psihoza ugroženosti bila je podloga da u SAD procveta tržište "unutrašnje bezbednosti" vredno 200 milijardi dolara, što je više od nacionalnog proizvoda polovine članica UN. Okupacija Iraka je dala novu dimenziju pojmu vojnoindustrijski kompleks: mnoge vojne operacije su tamo poverene privatnom sektoru. Najviše se pri tom ovajdila firma Halibarton (čiji je direktor nekad bio današnji potpredsednik Dik Čejni), čiji su ugovori teški 2,5 milijardi dolara. Lokid Martin je samo 2005. godine zaključio ugovore za isporuku oružja Pentagonu od 25 milijardi.

Klajnova, na kraju, insistira da ideolozi slobodnog tržišta treba da snose odgovornost za zločine počinjene u njihovo ime, na isti način na koji je i marksistička ideologija odgovorna za zločine komunizma.