Tajna manastirskog sira

Banjaluka – Nemili događaji, odmah po završetku Drugog svetskog rata, kojih danas ni banjalučki trapisti ne žele da se sećaju, prekinuli su, između ostalog, i proizvodnju nadaleko poznatog sira. Šezdeset i dve godine kasnije, trapisti ponovo prave sir, ali tek pošto je fratar Tomislav, jedan od dvojice banjalučkih redovnika, tajnu recepturu savladao u manastiru Monteka nedaleko od Lila u Francuskoj. Posle smrti oca Mohora, koji je recept sira odneo sa sobom u grob, Tomislav je odlučio da nastavi tamo gde je on stao.

– Pričati o tajni proizvodnje sira „trapist”, kao i kod svih drugih gurmanskih specijaliteta, znači pronaći srazmeru sastojaka od kojih se on pravi. Danas proizvodimo samo sedamdesetak sireva dnevno, a za to nam je potrebno više od hiljadu litara kvalitetnog kravljeg mleka – otkriva fratar Tomislav deo strogo čuvane tajne.

Za protekle šezdeset i dve godine mirovanja proizvodnje, sir „trapist” se proizvodio samo za probrane goste, obično političare koji su zahtevali od trapista da im pripreme sir kakvog nadaleko nije bilo. Bila je to „velika milošta bez koje se nije moglo ići dragom gostu, odnosno visokom partijskom rukovodiocu”.

Uz priču o najčuvenijem banjalučkom siru „trapistu” je i priča o prvoj sijalici koju je napajala struja elektrane koju su trapisti podigli na reci Vrbas. U Banjaluci je ta sijalica zasijala pre nego u Zagrebu...

Banjalučki trapisti i njihov osnivač u Bosni Franjo Faner, uz slogan ovog reda – „Moli i radi”, podigli su na banjalučkom Delibašinom polju i štampariju, pivaru i ciglanu i fabrike testa, sapuna i sukna kao i veliku hladnjaču... I prve kuće u banjalučkom kraju ciglom su pokrili trapisti koji su sa sobom u Banjaluku doneli i „čudne nanule koje su zvali klompe”.

– Trapisti su u budžet bivše kraljevine izdvajali više nego cela Bosna... Imali smo i više radnika nego cela Srbija... Podigli smo u Banjaluci i bolnicu i sirotište, ali i školu u kojoj je izučavano trideset i osam zanata – kaže Tomislavljev brat, fratar Zvonko.

Trapisti su imali u Delibašinom polju i sušaru. Razlog njenog podizanja, i to na zemlji koja je kupljena od srpskog trgovca Tome Radulovića, bilo je „opijanje seljana kome su trapisti bili svakodnevni svedoci”. Da bi ih udaljio od šljivovice i približio pivu, Franjo Faner je počeo sa „otkupom šljive koju je kmetovima dobro plaćao, a potom osušenu još skuplje prodavao u Evropi”.

Po završetku poslednjeg rata, u kojem banjalučki trapisti nisu imali nikakvih problema, bilo je devet redovnika. Danas su ostala samo dva. Interesovanje postoji, ali su uslovi za pristupanje redu „reformisanih cistercita”, a zapravo trapista, koji su dobili ime po istoimenom francuskom samostanu, dosta strogi. Očekuju da bi do kraja godine njihovom redu mogla da pristupe još četiri, danas kandidata, čiji se „rad i ponašanje pomno prate”.

Slaviša Sabljić

-------------------------------------------------------

Zlatna medalja Novosadskog sajma

Tek što se sir pojavio u prodaji, trapistima je stiglo veliko priznanje. Žiri Novosadskog sajma, posle višemesečnog ispitivanja kvaliteta, siru „trapist” je ove godine dodelio Veliku zlatnu medalju.

– Nemalo smo obradovani, između ostalog, i zbog činjenice da je priznanje stiglo posle više od šezdeset dve godine pauze i zato što je došlo od međunarodnih stručnjaka, odnosno gurmana i degustatora koji znaju šta je kvalitet – radosno je za naš list rekao otac Tomislav, dodavši da je „to i potvrda uspešnosti njegovog usavršavanja u francuskom samostanu Monteka”.