Uputstvo za BBV

Ovo je priča o strašnim, mitskim bićima koja su nekada davno (ukoliko ovaj tekst čitate 2125. godine) živela u jednom lepom gradu, na ušću reka Save i Dunava. Malo je pisanih tragova ostalo o njima, ali je usmeno predanje toliko živo da se i danas ime tih zveri izgovara tiho, sa strahom. Dakle, pljunite tri puta i recite: "Bilo ne povratilo se", pre nego što ikada izgovorite: "Bahati beogradski vozači". Buuuuu!
Zapravo, oni su isprva bili dobri prinčevi, ali ih je zla veštica "tranzicija" začarala i pretvorila u surova i bezobzirna bića za volanom. Tada je počelo sve...

Priča još veli da se oni nisu bojali nikoga, ali da su se svi bojali njih: i ostali vozači i pešaci i policija. Nije bilo valjanog zakona i drakonske kazne za njih. Jednostavno, nije bilo te sile koja se mogla nositi s njima...

Ali, manimo se nakratko bajkovitosti i vratimo se u vreme sadašnje. U ove dane neprikosnovene vladavine bahatih beogradskih vozača (nadalje samo BBV) ne bismo li budućnosti ostavili neko slovo o njima.

Naime, BBV se ne rađa već se takav postaje napornim i predanim radom na sebi. I kada čovek pomisli da je dostigao maksimum u BBV-izmu, uvek može još. U gluposti valjda nismo dotakli krajnje granice...

Potrebno je imati: automobil (u ovom slučaju kubikaža nije od presudne važnosti jer nije neposredno povezana sa snagom bezobzirnosti i bezobrazluka).

Nije potrebno imati: kućno vaspitanje, svest, savest, ljudskost...

Obavezno nemati: pamet (ne toleriše se ni naznaka tog prevaziđenog kvaliteta).

Pravila ponašanja u saobraćaju: svaka ulica je preuska i prekratka za BBV-a, a svi vozači prespori. Jednosmerne saobraćajnice su moralna dilema za slabiće. Nema te raskrsnice u kojoj BBV nema prednost, niti dovoljno crvenog semafora da bi se pred njim stalo. Pešački prelaz nije Sveto pismo. Pešak je uboga jedinka koju je prirodna selekcija volšebno poštedela, što ne znači da mora i BBV. Rikverc je legitimna brzina kojom se može preći rastojanje od tačke A do tačke B. Migavci su za neodlučne, puna linija za slepe, policijska pištaljka za gluve - BBV nije ni jedno od to troje...

Bahati beogradski vozač staje kad hoće i gde hoće, bez ikakve prethodne najave koloni iza sebe. Takozvana žuta traka je samo nijansa na asfaltu. Vožnja po tramvajskim šinama je pitanje muškosti...

Pravila parkiranja, a ovo je, zapravo, pogrešno nazvana stavka, jer se na BBV-a ne odnose nikakva pravila u parkiranju: četiri migavca su najjače oružje koje posedujete i ne štedite ga. Odlično mesto za uvežbavanje njegove ubojitosti su: Bulevar kralja Aleksandra (Bulevar revolucije), Strahinjića Bana, Kralja Milana, Trg Republike, Svetogorska (Lole Ribara), Makedonska... "Vraćam se za dva minuta..." je očenaš koji svaki pravi BBV mora da zna, u pola dana, pola noći.

BBV je poreski obveznik, što znači da su i od njegovih para pravljeni trotoari i ima neporecivo pravo da parkira na njima. Uparkirajte kako god vam odgovara, jer pešak ima tu motoričku sposobnost da se provuče gde bilo, vaš četvorotočkaš ne.

Kome je do zelenila i travnjaka neka ide na selo. U gradu, sve što nije stambeni objekat ima funkciju parking prostora. Na deci je krivica ukoliko vam ljuljaškom oštete automobil...

Uz stalnu upotrebu četiri žmigavca BBV mora da vlada još jednim oružjem kojim je opremljeno njegovo vozilo - sirenom, dabome.

Kako startujete automobil "lezite" na sirenu. Preventivno. Neka se ostali pitaju zbog čega to činite, jer, rekosmo, nije na BBV-u da se konfrotira sa logikom i smislom svojih postupaka.

Trubite svima, bez obzira na pol, godište, veru, rasu, naciju... Nije ulica reka pa da je pola sata forsiraju.

Još za kraj: ukoliko ste sve prethodno savladali, znajte i ovo: pravi, časni i iskreni BBV teži samo jednom idealu - džipu.

On nije tek prevozno sredstvo, već umnogome (ne kod svih naravno) opravdanje za postojanje. Na stranu to što se vlasništvom nad terencem sva prava i moći BBV-a mnogostruko uvećavaju. Do granica stanja svesti: "Sve postoji, sve diše i sve se kreće samo zbog mene"...

I tako, bi ova priča o strašnim, mitskim bićima koja su nekada davno živela u lepom gradu, na ušću dveju reka.

Buuuuu!!!