Desničarski i levičarski kič

„Imam utisak da naziv izložbe „Poslednji korak” uznemirava ljude, ali meni to nije depresivno. To mi liči na poslednji korak od ružnog ka dobrom, kaže Miloš Šobajić, (1946), koji je poslednje tri godine mnogo češće u Beogradu nego u Parizu, gde je živeo i radio od 1972, zato što obavlja funkciju dekana Fakulteta za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend. Prostrani atelje na Vilinim vodama u Beogradu je trenutno skoro ispražnjen, jer su sve skulpture prenete u nišku Galeriju Srbija na samostalnu Šobajićevu izložbu „Poslednji korak”. Jednom godišnje, Miloš Šobajić kao gostujući profesor predaje na Akademiji lepih umetnosti u kineskom gradu Šenjanu.

Publika Vas, čini se, više prepoznaje po slikama nego po skulpturama…

U fokusu ovih skulptura je deo tela od karlice do stopala. Poneka ruka, šaka, ali glavno je da se vidi raskorak. Dugo radim skulpturu, ali istina je da je bila u senci. Prvu sam napravio u Parizu 1973, zvala se „Pad anđela” i od tada redovno radim. To mi lakše ide, slika je teška. Kada sliku uveče ostavite u jednom stanju, prespavate, to ujutru više nije to. Stalno ste nezadovoljni. Slika se stalno kreće, kao meta, nikako da pogodite. A kad  napravite skulpturu, to je to – odmah.

Ipak, dosta mi je skulpture, to je naporan fizički posao. Sada ću da se vratim jednoj seriji slika, sa temom ekshumacije leševa. Ali, ni to neće biti depresivno kao što zvuči. Leševi iz zemlje su puni boje, snage, energije, umotani u najlone. Oni su metafora novog života.

U svojim delima vidite optimizam koji drugi ne vide?

Zavisi kako ko čita. Posmatraču pre svega nudim energiju i često kažem da bih voleo da moje slike leče.

Kad sam došao u Pariz pre 38 godina, u razgovoru sa jednim prijateljem rekao sam da će za 30 godina svet ući na prag raja, a on mi je govorio da sam lud što tako govorim, jer nas čeka katastrofa. Nisam mu verovao. Katastrofa je globalna, niko ne vidi svetlu budućnost.

Kako vidite umetničku scenu kod nas?

Koliko me to sve nervira, samo da znate! To sam tek počeo da razumem od kada sam ovde. Iz Pariza nisam imao uvid. Što se tiče likovne umetnosti, poražavajuća je činjenica da je vlast ta koja odlučuje šta može da funkcioniše u umetnosti. U Brozovo doba nije bilo toliko uticaja na umetnost. On je čak podržavao neke oponente. Danas to ne postoji. Vidim da Ministarstvo funkcioniše samo sa umetnicima koji su članovi partija na vlasti, odnosno simpatizeri.

Spomenuli ste Broza i sadašnjost. Preskočili ste vreme vlasti Slobodana Miloševića...

Da... Baš se pitam šta se dešavalo u doba Miloševića, šta je otkupljivano, ko je bio miljenik, ko je dobijao stanove...

Bili ste predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 1995, i tada se diglo dosta buke u ovdašnjoj, ali i u francuskoj javnosti.

Tada je trebalo da gospođa Mari-Žoze Mondzen, specijalista za ikone, predstavi 14 umetnika iz bivše Jugoslavije u našem paviljonu. Oni su se zvali „Suprotstaviti se”. Ja sam otišao u Ministarstvo spoljnih poslova i rekao sam da bih ja mogao da izlažem u Veneciji, jer nije dobro za Srbiju da izlažu ti umetnici. Tako sam ja to oteo gospođi Mondzen. Iz Beograda su na mene krenuli napadi, prihvaćeni i u delu francuske štampe. Čak sam prozivan za „etničko čišćenje”. Teško mi je to palo. Stvar je otišla i na sud, ali sud je presudio 0:0.

Šta je za vas vredno danas u našoj umetnosti?

Vidim da postoje dva pravca kiča u Srbiji. Desničarski kič, ovaploćen u prikazima jelena, prirode, vojvođanskih ravnica, Tesle, i levičarski kič, a to je ova konceptualna umetnost. Oba kiča su nepismena. Između toga postoji jedna ozbiljna istraživačka ekipa, srednja linija, koja se kod nas ne vrednuje. Na Zapadu se upravo ta grupa neguje.

(/slika2)A ovde vise po stanovima neke slike za koje ljudi misle da su slike, a država podržava levičarski kič.

Da li vam se uopšte dopada neki koncept, nešto iz korpusa, kako ga nazivate, „levičarskog kiča”?

Ne pamtim imena, ali jedan umetnik je iskopao rupu od kilometar i onda je stavio ploču preko i napisao: „Ovde je rupa dužine jedan kilometar”. A drugi je opet u Nemačkoj izlagao ispisane brojeve telefona svih svojih prijatelja u ogromnoj hali. To jeste ludilo i lucidno, ali to nema veze sa likovnošću. Ta priča može da postoji kao odvojena, kao rukomet, košarka ili pozorište, ali to nije likovni problem.

Ne branim ljudima da misle, ali zašto oni uzimaju kiseonik onima koji se bave likovnim problemom. To bi bilo kao kada bi košarka ušla u muzeje. Ti radovi bi trebalo da imaju svoje prostore gde bi bili izlagani.

Danas nema Rembranta, nema Kafke, nema više umetnika samostalnog strelca, samostalnog mislioca, već ima ljudi koji prate tendenciju koja im se predlaže iz jedne kancelarije.

Sin mog zubara u Parizu je hteo da bude pravnik, ali je jednom izlagao na velikoj izložbi u pariskom muzeju savremene umetnosti sa još desetak mladih ljudi. Tema izložbe bila je nešto kao bratstvo i jedinstvo, a taj mladić je poređao ruske babuške, pa barbike, pa automobilske tablice različitih zemalja… On je mislio da je to veličanstveno. Taj dečko je sada lekar, više ga niko nije zvao da izlaže posle te izložbe.

Umetnik je danas nepotrebna kategorija. O svemu odlučuju komesari izložbi. Oni zadaju teme, slikaju se za novine i televizije, daju intervjue…

Šta je, po vama, vredno hvale na domaćoj sceni?

Dopao mi se Šijanov štos. U Salonu MSU Slobodan Šijan je izložio rad iz sedamdesetih godina, samouništenje medija, kad snima svoj glas koji se postepeno gubi. To ima likovnu logiku. Vrlo pametno.

Šta se dogodilo sa planom o kojem ste govorili pre nekoliko godina da se 15 monumentalnih skulptura postavi u Beogradu kao kapija grada?

Bilo je planirano da se na potesu od Aerodroma ka Beogradu, na zemljištu pored autoputa postavi 15 gigantskih skulptura velikih svetskih vajara. To zemljište je pripadalo Stanku Subotiću. Pre nekoliko godina sa mnom su kontaktirali njegovi ljudi, da nešto pametno napravimo. Predložio sam taj projekat „Muzej na otvorenom”, kontaktirao sa menadžerima poznatih svetskih vajara koji nisu znali šta da rade s tim monumentalnim skulpturama. Sve je bilo prihvaćeno, ali nikad ostvareno.

Kada ste prošle godine izlagali u Rusiji, slike ste malo „zasladili” da bi se dopale ruskoj publici. Je li to udvaranje publici?

Da. Stavio sam tada zlato, hteo sam da probam da pređem svoje rigidne stavove, da napravim nešto slađe, ali ruska publika nije reagovala. Kad god sam hteo da se dopadnem, kad nisam bio ono što jesam, uvek je bio promašaj. Niti su Rusi navalili to da kupuju, nikakav naročit uspeh nije tako postignut.

Kakva su Vaša iskustva sa kineskim studentima?

Kinezi su čudo, neuništivi su. Iskreni su, dobri, nikog ne mrze. Primetio sam, međutim, da se oni razlikuju od Evropljana, po tome što kada stvaraju, Evropljani su stalno nezadovoljni, željni novih istraživanja. Kinezu je, međutim, dovoljno da nešto vidi, „snimi” i da to reprodukuje najbolje što može. Mahom, nema želje za istraživanjem. Ja sam pokušavao da im, na primer, predstavim golo telo, ali da ga sagledaju iznutra, mimo tog opisa kože, mišića. Oni će vam dati precizan crtež, kao što bi uradio Leonardo, ali ne dalje od toga.

A kada ih pitam, šta ćete da radite kad završite akademiju, oni odgovaraju: „Radićemo za naš narod”.