Десничарски и левичарски кич

„Имам утисак да назив изложбе „Последњи корак” узнемирава људе, али мени то није депресивно. То ми личи на последњи корак од ружног ка добром, каже Милош Шобајић, (1946), који је последње три године много чешће у Београду него у Паризу, где је живео и радио од 1972, зато што обавља функцију декана Факултета за уметност и дизајн Универзитета Мегатренд. Пространи атеље на Вилиним водама у Београду је тренутно скоро испражњен, јер су све скулптуре пренете у нишку Галерију Србија на самосталну Шобајићеву изложбу „Последњи корак”. Једном годишње, Милош Шобајић као гостујући професор предаје на Академији лепих уметности у кинеском граду Шенјану.

Публика Вас, чини се, више препознаје по сликама него по скулптурама…

У фокусу ових скулптура је део тела од карлице до стопала. Понека рука, шака, али главно је да се види раскорак. Дуго радим скулптуру, али истина је да је била у сенци. Прву сам направио у Паризу 1973, звала се „Пад анђела” и од тада редовно радим. То ми лакше иде, слика је тешка. Када слику увече оставите у једном стању, преспавате, то ујутру више није то. Стално сте незадовољни. Слика се стално креће, као мета, никако да погодите. А кад  направите скулптуру, то је то – одмах.

Ипак, доста ми је скулптуре, то је напоран физички посао. Сада ћу да се вратим једној серији слика, са темом ексхумације лешева. Али, ни то неће бити депресивно као што звучи. Лешеви из земље су пуни боје, снаге, енергије, умотани у најлоне. Они су метафора новог живота.

У својим делима видите оптимизам који други не виде?

Зависи како ко чита. Посматрачу пре свега нудим енергију и често кажем да бих волео да моје слике лече.

Кад сам дошао у Париз пре 38 година, у разговору са једним пријатељем рекао сам да ће за 30 година свет ући на праг раја, а он ми је говорио да сам луд што тако говорим, јер нас чека катастрофа. Нисам му веровао. Катастрофа је глобална, нико не види светлу будућност.

Како видите уметничку сцену код нас?

Колико ме то све нервира, само да знате! То сам тек почео да разумем од када сам овде. Из Париза нисам имао увид. Што се тиче ликовне уметности, поражавајућа је чињеница да је власт та која одлучује шта може да функционише у уметности. У Брозово доба није било толико утицаја на уметност. Он је чак подржавао неке опоненте. Данас то не постоји. Видим да Министарство функционише само са уметницима који су чланови партија на власти, односно симпатизери.

Споменули сте Броза и садашњост. Прескочили сте време власти Слободана Милошевића...

Да... Баш се питам шта се дешавало у доба Милошевића, шта је откупљивано, ко је био миљеник, ко је добијао станове...

Били сте представник Србије на Бијеналу у Венецији 1995, и тада се дигло доста буке у овдашњој, али и у француској јавности.

Тада је требало да госпођа Мари-Жозе Мондзен, специјалиста за иконе, представи 14 уметника из бивше Југославије у нашем павиљону. Они су се звали „Супротставити се”. Ја сам отишао у Министарство спољних послова и рекао сам да бих ја могао да излажем у Венецији, јер није добро за Србију да излажу ти уметници. Тако сам ја то отео госпођи Мондзен. Из Београда су на мене кренули напади, прихваћени и у делу француске штампе. Чак сам прозиван за „етничко чишћење”. Тешко ми је то пало. Ствар је отишла и на суд, али суд је пресудио 0:0.

Шта је за вас вредно данас у нашој уметности?

Видим да постоје два правца кича у Србији. Десничарски кич, оваплоћен у приказима јелена, природе, војвођанских равница, Тесле, и левичарски кич, а то је ова концептуална уметност. Оба кича су неписмена. Између тога постоји једна озбиљна истраживачка екипа, средња линија, која се код нас не вреднује. На Западу се управо та група негује.

(/slika2)А овде висе по становима неке слике за које људи мисле да су слике, а држава подржава левичарски кич.

Да ли вам се уопште допада неки концепт, нешто из корпуса, како га називате, „левичарског кича”?

Не памтим имена, али један уметник је ископао рупу од километар и онда је ставио плочу преко и написао: „Овде је рупа дужине један километар”. А други је опет у Немачкој излагао исписане бројеве телефона свих својих пријатеља у огромној хали. То јесте лудило и луцидно, али то нема везе са ликовношћу. Та прича може да постоји као одвојена, као рукомет, кошарка или позориште, али то није ликовни проблем.

Не браним људима да мисле, али зашто они узимају кисеоник онима који се баве ликовним проблемом. То би било као када би кошарка ушла у музеје. Ти радови би требало да имају своје просторе где би били излагани.

Данас нема Рембранта, нема Кафке, нема више уметника самосталног стрелца, самосталног мислиоца, већ има људи који прате тенденцију која им се предлаже из једне канцеларије.

Син мог зубара у Паризу је хтео да буде правник, али је једном излагао на великој изложби у париском музеју савремене уметности са још десетак младих људи. Тема изложбе била је нешто као братство и јединство, а тај младић је поређао руске бабушке, па барбике, па аутомобилске таблице различитих земаља… Он је мислио да је то величанствено. Тај дечко је сада лекар, више га нико није звао да излаже после те изложбе.

Уметник је данас непотребна категорија. О свему одлучују комесари изложби. Они задају теме, сликају се за новине и телевизије, дају интервјуе…

Шта је, по вама, вредно хвале на домаћој сцени?

Допао ми се Шијанов штос. У Салону МСУ Слободан Шијан је изложио рад из седамдесетих година, самоуништење медија, кад снима свој глас који се постепено губи. То има ликовну логику. Врло паметно.

Шта се догодило са планом о којем сте говорили пре неколико година да се 15 монументалних скулптура постави у Београду као капија града?

Било је планирано да се на потесу од Аеродрома ка Београду, на земљишту поред аутопута постави 15 гигантских скулптура великих светских вајара. То земљиште је припадало Станку Суботићу. Пре неколико година са мном су контактирали његови људи, да нешто паметно направимо. Предложио сам тај пројекат „Музеј на отвореном”, контактирао са менаџерима познатих светских вајара који нису знали шта да раде с тим монументалним скулптурама. Све је било прихваћено, али никад остварено.

Када сте прошле године излагали у Русији, слике сте мало „засладили” да би се допале руској публици. Је ли то удварање публици?

Да. Ставио сам тада злато, хтео сам да пробам да пређем своје ригидне ставове, да направим нешто слађе, али руска публика није реаговала. Кад год сам хтео да се допаднем, кад нисам био оно што јесам, увек је био промашај. Нити су Руси навалили то да купују, никакав нарочит успех није тако постигнут.

Каква су Ваша искуства са кинеским студентима?

Кинези су чудо, неуништиви су. Искрени су, добри, никог не мрзе. Приметио сам, међутим, да се они разликују од Европљана, по томе што када стварају, Европљани су стално незадовољни, жељни нових истраживања. Кинезу је, међутим, довољно да нешто види, „сними” и да то репродукује најбоље што може. Махом, нема жеље за истраживањем. Ја сам покушавао да им, на пример, представим голо тело, али да га сагледају изнутра, мимо тог описа коже, мишића. Они ће вам дати прецизан цртеж, као што би урадио Леонардо, али не даље од тога.

А када их питам, шта ћете да радите кад завршите академију, они одговарају: „Радићемо за наш народ”.