Povratak dobrog filma

Kan - Broje se sati do dodele „Zlatnih palmi”. Na kritičarskim listama i dalje kao favoriti slove Žak Odijar, Mihael Haneke, Ken Louč, Elija Sulejman i sve tri žene-reditelji – Džejn Kempion, Andrea Arnold i Izabel Koišet.

 Žiri Međunarodne federacije filmskih kritičara već je rekao svoje – nagrada je otišla u ruke Mihaelu Hanekeu za „Belu traku”, Ekumenski žiri nagradio je Kena Louča za film „U potrazi za Erikom”, a žiri programa „Izvestan pogled”, kojim je predsedavao italijanski reditelj Paolo Sorentini, svoja odličja dodelio je grčkom filmu „Pseći zubi” Jorgosa Lantimosa i rumunskom „Policijski, pridev” Kornelija Porumbojua, jednom od najboljih na festivalu. Inteligentna, atipična i verodostojna policijsko-istražiteljska drama, sa snažnim ehom birokratizovanog državnog aparata.

Kakav će biti rezultat nadmudrivanja i kompromisa među članovima oficijelnog žirija, koji predvodi Izabel Iper, još samo to se čeka. Kakve god odluke da donesu, jedno je najvažnije – ovogodišnji festival je glasno označio povratak dobrog i kvalitetnog filma. Na selekciji u takmičarskim programima, Tjeriju Fremou valja čestitati.

Poslednjeg takmičarskog dana viđene su dve različite tokijske priče ispričane iz vizura evropskih autora. Jedna je ona– halucinogena, eksperimentalna i vizuelno iritantna, u filmu „Ulaz u prazninu” francuskog reditelja argentinskog porekla Gaspara Noea, u kojoj je Tokio neonski grad greha. Druga je ona viđena u delikatnom filmu „Mapa zvuka Tokija” španske rediteljke Izabel Koišet, u kojoj mesta za ljubav ima i među kulturološki nespojivim ljudima. Njen film je i svojevrsna posveta majstorima japanske kinematografije i manga stripovima, uzbudljiva priča o telesnim strastima između žene- plaćenog ubice i španskog vlasnika prodavnice vrhunskih vina u jednom od mirnijih tokijskih kvartova. Erotski sudar između Rinko Kikuči (bila je i jedna od junakinja u Injarituovom filmu „Vavilon”) i simpatičnog i pomalo dežmekastog Serđija Lopeza, antologijski je.

Među slike u Luvru, u okvire priče o Salomi, smešten je novi film tajvanskog hipermoderniste Cai Ming Lianga, kojem je „Lice” prvo delo koje je snimio u Francuskoj, u produkciji ove zemlje i uz učešće glumica Leticije Kaste i Fani Ardan. U svom sporom ritmu, reflektivno i uz puno simbolike, Ming Liang gradi svoj fantazmogorični svet, koji uvek nađe svoje velike poklonike.

Van konkurencije, pred sam festivalski kraj, prikazan je i bajkoliki naučno-fantastični spektakl Terija Gilijama „Imaginarijum doktora Parnasusa”, u kojem je svoju poslednju ulogu ostvario i iznenada preminuli glumac Hit Leddžer. Jedini Amerikanac među slavnim „montipajtonovcima” pustio je ponovo mašti i svojim nestašlucima na volju, i stvorio film koji je već podelio publiku.

Za film zatvaranja odabrana je romantična priča o ljubavi između kraljice mode Koko Šanel i slavnog ruskog kompozitora Igora Stravinskog. U francuskom filmu „Koko Šanel i Igor Stravinski”, koji je režirao Jan Kunen, lik modne ikone tumači Ana Muglalis, dok je Stravinski otelotvoren u liku i telu Madsa Mikelsena. Reč je o filmu sa punokrvnom atmosferom bel epoka u Parizu, sa fantastičnim kostimima i autentičnim nakitom i sa puno intimnih detalja o odnosu slavnog umetničkog para.

-----------------------------------------------------

Šeron Ston ili Anđelina Džoli

Kan - Glavna briga kanskih dopisnika svetske „žute štampe”, nisu filmovi već „mozganje” nad pitanjem – ko je na crvenom tepihu izgledao provokativnije i lepše? Anđelina Džoli ili Šeron Ston? Čija je haljina otkrivala više?

Na čitaocima „Politike” je da se sami odluče, ali da se zna – ni jedna ni druga nisu ove godine u Kan stigle zarad važnih filmskih poslova. Anđelina je bila pratnja svom suprugu Bredu Pitu, na premijeri Tarantinovog filma „Neslavna kopilad”, dok je Šeron radila svoj posao domaćice na tradicionalnoj dobrotvornoj večeri od koje sav prihod ide za borbu protiv side...

D.L.