Повратак доброг филма

Кан - Броје се сати до доделе „Златних палми”. На критичарским листама и даље као фаворити слове Жак Одијар, Михаел Ханеке, Кен Лоуч, Елија Сулејман и све три жене-редитељи – Џејн Кемпион, Андреа Арнолд и Изабел Коишет.

 Жири Међународне федерације филмских критичара већ је рекао своје – награда је отишла у руке Михаелу Ханекеу за „Белу траку”, Екуменски жири наградио је Кена Лоуча за филм „У потрази за Ериком”, а жири програма „Известан поглед”, којим је председавао италијански редитељ Паоло Сорентини, своја одличја доделио је грчком филму „Псећи зуби” Јоргоса Лантимоса и румунском „Полицијски, придев” Корнелија Порумбојуа, једном од најбољих на фестивалу. Интелигентна, атипична и веродостојна полицијско-истражитељска драма, са снажним ехом бирократизованог државног апарата.

Какав ће бити резултат надмудривања и компромиса међу члановима официјелног жирија, који предводи Изабел Ипер, још само то се чека. Какве год одлуке да донесу, једно је најважније – овогодишњи фестивал је гласно означио повратак доброг и квалитетног филма. На селекцији у такмичарским програмима, Тјерију Фремоу ваља честитати.

Последњег такмичарског дана виђене су две различите токијске приче испричане из визура европских аутора. Једна је она– халуциногена, експериментална и визуелно иритантна, у филму „Улаз у празнину” француског редитеља аргентинског порекла Гаспара Ноеа, у којој је Токио неонски град греха. Друга је она виђена у деликатном филму „Мапа звука Токија” шпанске редитељке Изабел Коишет, у којој места за љубав има и међу културолошки неспојивим људима. Њен филм је и својеврсна посвета мајсторима јапанске кинематографије и манга стриповима, узбудљива прича о телесним страстима између жене- плаћеног убице и шпанског власника продавнице врхунских вина у једном од мирнијих токијских квартова. Еротски судар између Ринко Кикучи (била је и једна од јунакиња у Ињаритуовом филму „Вавилон”) и симпатичног и помало дежмекастог Серђија Лопеза, антологијски је.

Међу слике у Лувру, у оквире приче о Саломи, смештен је нови филм тајванског хипермодернисте Цаи Минг Лианга, којем је „Лице” прво дело које је снимио у Француској, у продукцији ове земље и уз учешће глумица Летиције Касте и Фани Ардан. У свом спором ритму, рефлективно и уз пуно симболике, Минг Лианг гради свој фантазмогорични свет, који увек нађе своје велике поклонике.

Ван конкуренције, пред сам фестивалски крај, приказан је и бајколики научно-фантастични спектакл Терија Гилијама „Имагинаријум доктора Парнасуса”, у којем је своју последњу улогу остварио и изненада преминули глумац Хит Ледџер. Једини Американац међу славним „монтипајтоновцима” пустио је поново машти и својим несташлуцима на вољу, и створио филм који је већ поделио публику.

За филм затварања одабрана је романтична прича о љубави између краљице моде Коко Шанел и славног руског композитора Игора Стравинског. У француском филму „Коко Шанел и Игор Стравински”, који је режирао Јан Кунен, лик модне иконе тумачи Ана Муглалис, док је Стравински отелотворен у лику и телу Мадса Микелсена. Реч је о филму са пунокрвном атмосфером бел епока у Паризу, са фантастичним костимима и аутентичним накитом и са пуно интимних детаља о односу славног уметничког пара.

-----------------------------------------------------

Шерон Стон или Анђелина Џоли

Кан - Главна брига канских дописника светске „жуте штампе”, нису филмови већ „мозгање” над питањем – ко је на црвеном тепиху изгледао провокативније и лепше? Анђелина Џоли или Шерон Стон? Чија је хаљина откривала више?

На читаоцима „Политике” је да се сами одлуче, али да се зна – ни једна ни друга нису ове године у Кан стигле зарад важних филмских послова. Анђелина је била пратња свом супругу Бреду Питу, на премијери Тарантиновог филма „Неславна копилад”, док је Шерон радила свој посао домаћице на традиционалној добротворној вечери од које сав приход иде за борбу против сиде...

Д.Л.