Ljubav održava svet

INTERVJU
ZLATA KOCIĆ
U savremenoj srpskoj poeziji ime Zlate Kocić u kontinuitetu se pominje od 1982, kada joj je "Prosveta" objavila prvu pesničku knjigu "Klopka za senku". Već ranim stihovima pesnikinja je trajno oblikovala poetiku u čijoj su osnovi slovenski mitovi, tonovi i ritmovi srpske narodne lirike i arhaizovan pesnički izraz. Prema mišljenju brojnih kritičara koji su vrednovali poeziju Zlate Kocić, vrhunac njene poetike dostignut je u spevu "Lazareve lestve" (Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003). Vrednost ovog speva potvrđena je i zvanično, dvema nagradama u protekloj godini: "Zmajevom nagradom" i "Žičkom hrisovuljom". Povodom oba priznanja objavljeni su zbornici kritičkih radova, najpre "Poezija Zlate Kocić" (Matica srpska, Novi Sad, 2006), a nedavno se pojavio u knjižarama i zbornik "Zlata Kocić – pesnikinja" ("Povelja", Kraljevo).

Od Vaše prve pesničke knjige "Klopka za senku" do "Lazarevih lestvi" dominira sakralni doživljaj sveta. Ipak, čini se da je uvek čovek u središtu pažnje?

Da, odgonetamo svet i čoveka, svetovno i sveto, ali i uviđamo da nam suština – izmiče. Tako i tragamo za novim uglom gledanja, napredujemo uz lestvice spoznaje. Sedamdesetih godina, krenula sam od starozavetne slike o čoveku kao beguncu, nalazeći je aktuelnom. Daljim uviđanjem došla sam do niza preimenovanja, do čoveka kao božjaka, stolpnika, Lazara (pa i žene kao rebrice, vaseljenke, kapljice)… A sad, opet, pod pretnjom opšteg rasapa, božansko i ljudsko u našoj prirodi pokušavam da slavim opevajući naizgled najsitnije – trun, česticu.

Kroz Lazara ste spojili likove naše tradicije i likove biblijskog predanja. Kako su se, u tom jedinstvu, uklopile slike sa asocijacijama na bombardovanje Srbije 1999?

Jednostavno. Imenovala sam naš udes, naše okruženje, i svet danas, kao lazaret. Povezala, po kontrastu, lazaret sa pramatricom Nazaret. Ostalo se složilo samo. Pitanje – ima li čovek udela u čudu koje Isus iz Nazareta čini vaskrsavajući ga, dovelo je do odgovora: da, jer je čuo poziv. A zagluhnuti čovek, da li je kadar da taj poziv čuje, srcem?! U pokušaju da se odgovori na pitanje: pozvan da ustane, kako iskoračuje iz duhovne smrti? – ispisane su "Lazareve lestve".

Više puta ponavljate stih "siđi u svoje srce". Je li to uslov za duhovno uspinjanje?

Tako nekako. Ljubav je sila koja prožima i održava svet. Srcem najdublje spoznajemo. Čistom srcu otkrivaju se visoke istine.

Književni kritičari su često mišljenja da je Vaša poezija hermetična i "gusta do neprozirnosti". Imate li određenog čitaoca na umu kad pi

Šta sve, i da li ikoga pesnik ima na umu dok piše? Prva briga je da uverljivo iskažeš ono što nastojiš da domašiš, što te iznutra nagoni da slike i ideje, koje hoće da budu oblikovane u jeziku, pretočiš u poetsku celinu. Ako nesvesno i računaš na idealnog sagovornika, čitaoca, onda bi to bio neko čiji duh takođe nije lenj da domaša. A što se tiče hermetičnosti, pokazalo se da moji kritičari, ako i krenu s takvog polazišta, po pravilu sasvim lepo sagledaju bitne ideje, osete puls dela, dožive ga kao organsku celinu, pa i odgovore vidno zahvaćeni pesničkim trepetom.

Mislite na kritike iz dva zbornika o Vašoj poeziji?

Da, verujem da se, prelistavajući ova dva izvrsna i za mene dragocena zbornika, mora zapaziti da su suština i duh mojih pesničkih ostvarenja prepoznati u visokoj meri. A i pre njih bilo je tekstova koji uspostavljaju dubinsku komunikaciju s mojim knjigama. Ne umem da kažem koliko sam svim autorima tekstova zahvalna zbog toga. I koliko je važno takvo ohrabrenje.

Nedavno Vam je, za najbolju pesmu iz prošlogodišnje periodike, uručena nagrada "Zaplanjski orfej". To ne podrazumeva novi zbornik, ali možemo li očekivati Vašu novu pesničku knjigu?

Uz nagradu u Miljkovićevom zavičaju, pročitano je obrazloženje, kratak tekst, ravan studiji. I to je bilo ohrabrujuće. Tako da sam rukopis nove knjige, u kojoj je i nagrađeni ciklus, predala izdavaču. Posle višegodišnje pauze.

Stvorili ste prepoznatljiv pesnički rukopis. Spajate arhaično, crkvenoslovensko i moderno. Da li je takav izraz najprirodniji u Vašoj potrazi za arhetipovima?

Mislim da pesnički rukopis ne birate, dat vam je kao što vam je dato lice. Možete ga doterivati, naglašavati ovo ili ono, ali on uvek odražava vaše biće kao što vam se na licu ogleda duša. Prirodnost je tu ono osnovno, i nema podvale. Autentičan glas ostaje prepoznatljiv i kad menja ritmove, tonalitet, već u skladu s predmetom pevanja. A što se arhetipova tiče – da, bez njih ja ne mogu.

Stihovima koji "nose" belinu počinje i završava se spev "Lazareve lestve". Sigurno ima simbolike u takvoj podudarnosti?