Љубав одржава свет

ИНТЕРВЈУ
ЗЛАТА КОЦИЋ
У савременој српској поезији име Злате Коцић у континуитету се помиње од 1982, када јој је "Просвета" објавила прву песничку књигу "Клопка за сенку". Већ раним стиховима песникиња је трајно обликовала поетику у чијој су основи словенски митови, тонови и ритмови српске народне лирике и архаизован песнички израз. Према мишљењу бројних критичара који су вредновали поезију Злате Коцић, врхунац њене поетике достигнут је у спеву "Лазареве лестве" (Гутенбергова галаксија, Београд, 2003). Вредност овог спева потврђена је и званично, двема наградама у протеклој години: "Змајевом наградом" и "Жичком хрисовуљом". Поводом оба признања објављени су зборници критичких радова, најпре "Поезија Злате Коцић" (Матица српска, Нови Сад, 2006), а недавно се појавио у књижарама и зборник "Злата Коцић – песникиња" ("Повеља", Краљево).

Од Ваше прве песничке књиге "Клопка за сенку" до "Лазаревих лестви" доминира сакрални доживљај света. Ипак, чини се да је увек човек у средишту пажње?

Да, одгонетамо свет и човека, световно и свето, али и увиђамо да нам суштина – измиче. Тако и трагамо за новим углом гледања, напредујемо уз лествице спознаје. Седамдесетих година, кренула сам од старозаветне слике о човеку као бегунцу, налазећи је актуелном. Даљим увиђањем дошла сам до низа преименовања, до човека као божјака, столпника, Лазара (па и жене као ребрице, васељенке, капљице)… А сад, опет, под претњом општег расапа, божанско и људско у нашој природи покушавам да славим опевајући наизглед најситније – трун, честицу.

Kрoз Лазара сте спојили ликове наше традиције и ликове библијског предања. Како су се, у том јединству, уклопиле слике са асоцијацијама на бомбардовање Србије 1999?

Једноставно. Именовала сам наш удес, наше окружење, и свет данас, као лазарет. Повезала, по контрасту, лазарет са праматрицом Назарет. Остало се сложило само. Питање – има ли човек удела у чуду које Исус из Назарета чини васкрсавајући га, довело је до одговора: да, јер је чуо позив. А заглухнути човек, да ли је кадар да тај позив чује, срцем?! У покушају да се одговори на питање: позван да устане, како искорачује из духовне смрти? – исписане су "Лазареве лестве".

Више пута понављате стих "сиђи у своје срце". Је ли то услов за духовно успињање?

Тако некако. Љубав је сила која прожима и одржава свет. Срцем најдубље спознајемо. Чистом срцу откривају се високе истине.

Књижевни критичари су често мишљења да је Ваша поезија херметична и "густа до непрозирности". Имате ли одређеног читаоца на уму кад пи

Шта све, и да ли икога песник има на уму док пише? Прва брига је да уверљиво искажеш оно што настојиш да домашиш, што те изнутра нагони да слике и идеје, које хоће да буду обликоване у језику, преточиш у поетску целину. Ако несвесно и рачунаш на идеалног саговорника, читаоца, онда би то био неко чији дух такође није лењ да домаша. А што се тиче херметичности, показало се да моји критичари, ако и крену с таквог полазишта, по правилу сасвим лепо сагледају битне идеје, осете пулс дела, доживе га као органску целину, па и одговоре видно захваћени песничким трепетом.

Мислите на критике из два зборника о Вашој поезији?

Да, верујем да се, прелиставајући ова два изврсна и за мене драгоцена зборника, мора запазити да су суштина и дух мојих песничких остварења препознати у високој мери. А и пре њих било је текстова који успостављају дубинску комуникацију с мојим књигама. Не умем да кажем колико сам свим ауторима текстова захвална због тога. И колико је важно такво охрабрење.

Недавно Вам је, за најбољу песму из прошлогодишње периодике, уручена награда "Заплањски орфеј". То не подразумева нови зборник, али можемо ли очекивати Вашу нову песничку књигу?

Уз награду у Миљковићевом завичају, прочитано је образложење, кратак текст, раван студији. И то је било охрабрујуће. Тако да сам рукопис нове књиге, у којој је и награђени циклус, предала издавачу. После вишегодишње паузе.

Створили сте препознатљив песнички рукопис. Спајате архаично, црквенословенско и модерно. Да ли је такав израз најприроднији у Вашој потрази за архетиповима?

Мислим да песнички рукопис не бирате, дат вам је као што вам је дато лице. Можете га дотеривати, наглашавати ово или оно, али он увек одражава ваше биће као што вам се на лицу огледа душа. Природност је ту оно основно, и нема подвале. Аутентичан глас остаје препознатљив и кад мења ритмове, тоналитет, већ у складу с предметом певања. А што се архетипова тиче – да, без њих ја не могу.

Стиховима који "носе" белину почиње и завршава се спев "Лазареве лестве". Сигурно има симболике у таквој подударности?