Ekološke petarde ili mlitavost države

Odavno se nije dogodilo, valjda još od prodaje aranđelovačkog „Knjaz Miloša”, da se javnost uskomeša zbog dešavanja oko jedne fabrike a da država na sve to ćutke gleda i s božanskim mirom čeka rasplet. Kao da će problem sam od sebe da se reši bez njenog učešća, a umešana je do guše i, konačno, samo ona može da preseče stvar. Dotle, suprotstavljene pi-ar agencije svojski rade posao, za koji su verovatno i dobro plaćene, dodajući na lomaču, manje ili više skrivenih interesa svojih klijenata, nove detalje od kojih niko, pa ni oni što se kunu u čistiju i ekološki zdraviju okolinu, nema vajde.

Priča počinje pre neku godinu kada je strani investitor tražio od države Srbije, odnosno opštine Inđija, dozvolu za izgradnju savremene fabrike za preradu istrošenih automobilskih akumulatora. Ljudi tražili, država im – odobrila. I za veoma kratko vreme u industrijskoj zoni Inđije niče fabrika. Tehnolozi tvrde – poslednja reč tehnike. Za njenu izgradnju i opremanje potrošeno je već 11 miliona evra.

Fabrika bi uveliko radila, pošto je imala sve dozvole za rad, pa i ekološku, da se tome nije usprotivio Ekološki pokret iz Novog Sada, tvrdeći da je to postrojenje tempirna bomba u Sremu i da će izazvati pomor u gradu i okolini. Država, verovatno iz predostrožnosti, povlači jednom datu dozvolu za rad i nalaže investitoru izradu nove ekološke studije.

Investitor kreće u novo dokazivanje da njegov pogon nije opasan ni za zaposlene radnike, a kamoli za komšije, njihov vazduh i izvore vode. Posao se poverava ekipi eksperata beogradskog Tehničko-tehnološkog fakulteta. I ona, opet, dokazuje već dokazano – da fabrika ispunjava najviše standarde ekološke zaštite i da su njeni postupci kudikamo bolji nego svi sadašnji. Bar kod nas.

Ta studija je, trenutno, na javnoj raspravi u Inđiji. Nakon toga država, odnosno njeno Ministarstvo za ekologiju mora da donese odluku – da ponovo odobri rad fabrici ili da joj tu mogućnost uskrati.

I tako se ovih dana priča ponovo medijski uskovitlava. Dok u fabrici, koju je i pisac ovih redova video sopstvenim očima, tvrde da im konkurencija skrivena iza ekološkog pokreta koči projekat, „zeleni” starim argumentima ponovo dižu javnost na noge. Pi-ar agencije profesionalno, svaka sa svoje strane, spinuju saopštenja i izjave.

Za sve to vreme sakupljanje starih akumulatora, najčešće ostavljenih pored kontejnera ili nemilice i neodgovorno bačenih u smeće, prepušteno je, uglavnom, Romima i njihovoj „organizaciji” prikupljanja sekundarnih sirovina. Kako oni to rade, bolje i ne spominjati – razbijaju ih gde stignu, prosipaju sonu kiselinu gde im je volja i olovo prodaju otpadima na kilo.

A država? Važno je da to cepanje akumulatora na periferiji gradova činovnici ne vide. Kao da se sve odvija po visokim ekološkim zahtevima.

Sada, kada je napravljena fabrika, koja u svom dvorištu ima čak dve hiljade kontejnera za sakupljanje akumulatora i kapacitet za preradu 22.000 tona tog opasnog otpada, sve se vraća na početak.

Niko, takođe, ne spori ni legitimne sumnje ekoloških organizacija. Čak ni to da iza njihovih protesta stoji konkurencija. Svima nam je, zar ne, stalo da pogon za recikliranje akumulatora bude bezbedan, na vrhunskom nivou i da se u taj posao uvede red kakav vlada u susednim zemljama.

Šta nije dobro?

Što država oličena u Ministarstvu za ekologiju nije na vreme sučelila struku i nauku. Ni sada nije kasno. Profesor dr Željko Kamberović, šef tima Tehničko-tehnološkog fakulteta u Beogradu, tvrdi da je fabrika bezbedna koliko i pekara. Valjda država ima dovoljno moći da s druge strane stola postavi nezavisan tim koji će taj projekat pročešljati i reći – može ili ne može. Konačno – ovakva fabrika postoji u 11 evropskih zemalja. Valjda postoje neka iskustva. Zašto ih nismo konsultovali pre odobrenja izgradnje fabrike?

Slobodan Kostić