Еколошке петарде или млитавост државе

Одавно се није догодило, ваљда још од продаје аранђеловачког „Књаз Милоша”, да се јавност ускомеша због дешавања око једне фабрике а да држава на све то ћутке гледа и с божанским миром чека расплет. Као да ће проблем сам од себе да се реши без њеног учешћа, а умешана је до гуше и, коначно, само она може да пресече ствар. Дотле, супротстављене пи-ар агенције својски раде посао, за који су вероватно и добро плаћене, додајући на ломачу, мање или више скривених интереса својих клијената, нове детаље од којих нико, па ни они што се куну у чистију и еколошки здравију околину, нема вајде.

Прича почиње пре неку годину када је страни инвеститор тражио од државе Србије, односно општине Инђија, дозволу за изградњу савремене фабрике за прераду истрошених аутомобилских акумулатора. Људи тражили, држава им – одобрила. И за веома кратко време у индустријској зони Инђије ниче фабрика. Технолози тврде – последња реч технике. За њену изградњу и опремање потрошено је већ 11 милиона евра.

Фабрика би увелико радила, пошто је имала све дозволе за рад, па и еколошку, да се томе није успротивио Еколошки покрет из Новог Сада, тврдећи да је то постројење темпирна бомба у Срему и да ће изазвати помор у граду и околини. Држава, вероватно из предострожности, повлачи једном дату дозволу за рад и налаже инвеститору израду нове еколошке студије.

Инвеститор креће у ново доказивање да његов погон није опасан ни за запослене раднике, а камоли за комшије, њихов ваздух и изворе воде. Посао се поверава екипи експерата београдског Техничко-технолошког факултета. И она, опет, доказује већ доказано – да фабрика испуњава највише стандарде еколошке заштите и да су њени поступци кудикамо бољи него сви садашњи. Бар код нас.

Та студија је, тренутно, на јавној расправи у Инђији. Након тога држава, односно њено Министарство за екологију мора да донесе одлуку – да поново одобри рад фабрици или да јој ту могућност ускрати.

И тако се ових дана прича поново медијски усковитлава. Док у фабрици, коју је и писац ових редова видео сопственим очима, тврде да им конкуренција скривена иза еколошког покрета кочи пројекат, „зелени” старим аргументима поново дижу јавност на ноге. Пи-ар агенције професионално, свака са своје стране, спинују саопштења и изјаве.

За све то време сакупљање старих акумулатора, најчешће остављених поред контејнера или немилице и неодговорно бачених у смеће, препуштено је, углавном, Ромима и њиховој „организацији” прикупљања секундарних сировина. Како они то раде, боље и не спомињати – разбијају их где стигну, просипају сону киселину где им је воља и олово продају отпадима на кило.

А држава? Важно је да то цепање акумулатора на периферији градова чиновници не виде. Као да се све одвија по високим еколошким захтевима.

Сада, када је направљена фабрика, која у свом дворишту има чак две хиљаде контејнера за сакупљање акумулатора и капацитет за прераду 22.000 тона тог опасног отпада, све се враћа на почетак.

Нико, такође, не спори ни легитимне сумње еколошких организација. Чак ни то да иза њихових протеста стоји конкуренција. Свима нам је, зар не, стало да погон за рециклирање акумулатора буде безбедан, на врхунском нивоу и да се у тај посао уведе ред какав влада у суседним земљама.

Шта није добро?

Што држава оличена у Министарству за екологију није на време сучелила струку и науку. Ни сада није касно. Професор др Жељко Камберовић, шеф тима Техничко-технолошког факултета у Београду, тврди да је фабрика безбедна колико и пекара. Ваљда држава има довољно моћи да с друге стране стола постави независан тим који ће тај пројекат прочешљати и рећи – може или не може. Коначно – оваква фабрика постоји у 11 европских земаља. Ваљда постоје нека искуства. Зашто их нисмо консултовали пре одобрења изградње фабрике?

Слободан Костић