Anđeo u šortsu

„U smeđem šortsu i beloj majici bez rukava, Vitorija Vetra nimalo nije ličila na učenog fizičara”: „lice joj je bilo nepogrešivo italijanskog porekla”, a njegove su crte „čak i sa desetak metara zračile sirovom senzualnošću”.

Tomovi ženskih studija i sati istraživanja mogli bi se utrošiti na neumoljivu snagu klišea; na neumornu snagu banalnosti sa kojom se u žanrovskim tvorevinama tipa „misterioznog trilera” kakav je roman Dena Brauna Anđeli i demoni barata ženskim izgledom, nacionalnim i kulturnim identitetima, tajnama religije, nauke i tehnologije. Da fizičarka ceo dan skakuće u šortsu, rešavajući misterije Vatikana i antimaterije, verovatno je koliko i da univerzitetski profesor jede jabuku dok drži predavanje. A to čuveni simbolog Robert Langdon i čini dok objašnjava studentima koliko Gospod Bog zapravo liči na Zevsa.

Klišetirana naučnica-lepotica i intelektualac nepostojećeg usmerenja kreću u bitku sa antimaterijom, spasavanje Katoličke crkve i borbu protiv Iluminata. Da sačuvaju Vatikan i uhvate ubicu preferita moraju uspeti u samo dvadeset i četiri časa. Devet godina nakon objavljivanja, bestseler Dena Brauna Anđeli i demoni prebacuje svoju trilersku magiju na bioskopski ekran, igrajući na uvek sigurnu kartu: antikatoličko raspoloženje. Najzahvalnija u tom kontekstu je večita tenzija između nauke i religije. Područje takve provokacije je brisani prostor zablude: u njenu mrežu uhvaćeni su ne samo čitalac i gledalac već i eksperti za verska i naučna pitanja. 

Uspeh Dena Brauna zasniva se upravo na zabludi: na uverenju da se proizvoljnosti u njegovim zapletima i materijalne greške u podacima moraju ispravljati i demistifikovati. Baš kao što je zvanje „simbolog” fiktivno, izmaštana je i argumentacija teze da je Isus bio ženjen, a da se antimaterija čuva u tegli za dunst. Podlegavši besmislenoj potrebi da demantuje laika sa osrednjim talentom za pisanje, i sam CERN, Evropska organizacija za nuklearna istraživanja, objavljuje na angelsanddemons.cern.ch do komičnosti jednostavno objašnjenje antimaterije. Odgovori na „često postavljana pitanja” treba da razveju sumnje ne samo u mogućnost uništenja sveta već i u mogućnost da se antimaterija skladišti u prenosivim kontejnerima. CERN demantuje da se bavi tajnim istraživanjima i da je u svojim laboratorijama „skuvao” Internet, ali i gordo pokazuje kako je ugostio protagoniste filma Anđeli i demoni.

Denbraunovski žanrovski poduhvati, bilo na filmu bilo u prozi, ne doprinose popularizaciji nauke, već popularizaciji mistike. Činjenica da količina antimaterije koja je stvorena u CERN-u za dvadeset godina ima eksplozivnu snagu petarde nema šarm ni intrigantnost fiktivnog zapleta o antimaterijskoj bombi. Da šteta bude veća a zarada slađa, i na „dekodiranju” Anđela i demona i Da Vinčijevog koda dodatno se podstiče industrija zabave i zavere. Tako uz svaki Braunov roman sledi i poplava medijskih proizvoda koja profitira na demantovanju njegovih proizvoljnih teza: baš kao da su se dogovorili...

A zabava i zavera u Braunovom slučaju počivaju na tajni: ona, kako tvrdi francuski filozofski tandem Delez–Gatari, ima nedokučivu sadržinu i problematičnu formu. Tajnu je, kažu oni, jednako teško prepoznati koliko rešiti. Uočavanje tajne nije ništa manje tajanstveno od istraživanja njene sadržine. Špijun, voajer i ucenjivač jednako su tajnoviti kao znanje koje kriju.

Tajna se ponekad najbolje sakriva u transparentnosti: najveća je kad se poigrava onim što je vidljivo. Uspeh Dena Brauna ne počiva zato na problematičnoj veštini pripovedanja niti na senzacionalizmu paranauke već na igri sa transparentnošću tajne. Princip je savršeno jasan: da bi tajna bila istovremeno očita i nedokučiva treba je smestiti na najosetljivije područje – tajna treba da bude tamo gde je ulog ljudski život i ljudska duša, dakle tamo gde su nauka i religija. Još kad ove svete teritorije ugrozi faustovski negativac koji je jednako krvoločan koliko inteligentan, zaplet može da počne. Tajna društva, perverzni rituali i zloćudni simboli su efikasan motor zapleta za Da Vinčijev kod i Anđele i demone koliko i odlučni, pošteni, etički besprekoran protagonista. Braun za svoje heroje bira intelektualce, posednike savremenom društvu naoko nepotrebnih saznanja kao što su etimologija i religijska simbolika, otvarajući bezgraničan prostor u rešavanju enigmi njihovoj erudiciji i njenom kreativnom korišćenju.

Braunov Robert Lengdon ima na raspolaganju samo aristotelovska dvadeset četiri sata da spase svet iz ruku zla i reši tajnu koja ga gura na ivicu propasti: uz znanje i moć rasuđivanja, mora posedovati odlučnost i brzinu. Erudicija Borhesa i refleksi Ramba tako su osnovni označitelji modernog Odiseja, koji mora biti dovitljiv, dinamičan i pragmatičan. On mora imati Penelopu koja ga prati, ne onu koja ga čeka. Mračne tajne, zaveru i zlo, po zakonu žanra, ne mogu raskrinkati eskcentrični usamljenici: to može samo principijelna koalicija muškarca i žene, ne samo zarad stvaranja i doziranja seksualne tenzije koja uvek dobro dosoli zaplet, nego i zbog poštovanja svetog žanrovskog recepta o spoju energija – ženske intuitivnosti i muške odlučnosti. Koalicija je bolje delovala u mističnom spoju Moldera i Skalijeve: njihova krajnje formalna odeća provocirala je više od vrućih pantalonica Vitorije Vetre.