AKO JE GUŽVA U CENTRU, TEŠKO SE DIŠE

Centralizam je gomilanje „svega živog” na jednom mestu i pravljenje takve gužve na tom jednom mestu da život počne da nestaje. Decentralizacija je povratak „svega živog” u sva razna mesta „porekla i života”, pa sve živo počne da živi i buja. Ovo živopisno viđenje „teških pojmova” kao što su centralizam i decentralizacija čuo sam tokom pripreme za prošlogodišnje istraživanje decentralizacije (uzorak 1.740 ispitanika iz UŽAS-a, a za potrebe „Protekte”, nevladine organizacije iz Niša. Podaci kao i mnogi stavovi koje ovde navodim potiču upravo iz tog istraživanja).

Razloge za istraživanje sam našao u nametanju stereotipa po kojem je, kao što često čujemo ovih dana, svaki govor o decentralizaciji i regionalizaciji govor izdajnika. Tako je izdajnik onaj ko u Srbiji govori o većoj autonomiji Vojvodine, ali i onaj ko u Vojvodini pomene regionalizaciju; izdajnik je i onaj ko bi od Niša i Kragujevca napravio nešto, po pravu (samo)odlučivanja slično Beogradu; ne prolazi bolje ni onaj Mladenovčanin koji bi tražio za svoju opštinu barem onoliko prava koliko ima Žabalj ili Medveđa... U stvari (analogno onoj espeesovskoj: Svi smo mi pomalo socijalisti) svi smo mi pomalo izdajnici!

Istraživanje je potvrdilo neke teorijske postavke o decentralizaciji i regionalizaciji. Ako nivo na kojem se odlučuje o uslovima našeg života približimo nivou na kojem živimo bliži smo našem utopijskom snu o samoupravi i samoupravljanju. Ako su daleko oni koji o nama odlučuju, onda baš i ne znamo ko je kriv za to što nam ide ovako kako nam ide. Dakle, važne odluke treba donositi na mestu koje je što je moguće bliže građanima jer će onda ostvarivanje tih odluka biti i efikasnije i efektnije. Ako je to tako onda govor o regionalizmu i decentralizaciji istovremeno znači i govor o demokratiji. To je ono što nam priča Suzana Dimitrijević iz Leskovca: „U centralizovanoj državi život je blokiran, a građani nisu u stanju da zaista budu građani. Nema prave slobode, a samim tim ni mogućnosti da se preuzme odgovornost za sopstveni život”.

Ne mogu se iz Beograda decentralizovati samo pare, mora i odgovornost da siđe u naše krajeve, kaže sagovornik koji je odbio da popuni upitnik o decentralizaciji. Smiljko Kostić, bivši gradonačelnik Niša, govori čak i o decentralizaciji inteligencije. Decentralizacija svugde, ali i političkih stranaka, dodaje Zoran Filipović iz Užica i primećuje: „Dok se i same stranke makar malo ne decentralizuju neće se ni Srbija decentralizovati. A ako one to ne urade, a neće vlast hteti da predaju, tek tako, na niže nivoe. Još je Milošević to lepo upakovao, sve je preneo na Beograd, a oni koji su došli posle njega rekli su – ovo je baš jedan dobar mehanizam, ovo su dobra kola sad ću ja malo da vozim, sve je u mojim rukama...”. Uostalom, kako kaže Miroslav Jovanović, politikolog iz Kragujevca: „Bolja je i loša decentralizacija nego loše centralizovana država”. Da ovome dodam i ja: Sa decentralizacijom politika se vraća u zavičaj, u svoj rodni kraj! Kao što je centralizacija ona faza razvoja politike u kojoj se definiše država kao ključna forma globalne političke zajednice, tako je decentralizacija ona faza razvoja politike u kojoj se definitivno lokalna zajednica definiše kao životna zajednica. Država u savremenom dobu počinje da gubi svoju preglomaznu levijatan-formu, vraćajući se u svoje prave granice, time što jedan deo nadležnosti prelazi u naddržavne integracije, a drugi deo se vraća lokalnoj zajednici. Buduća Evropa je Evropa federacije lokalnih zajednica.

Gledano iz ugla brojki i postotaka, u našem istraživanju smo našli da negativan odnos prema decentralizaciji i regionalizaciji ima pet odsto građana centralne Srbije, pozitivan odnos ima nešto malo više od polovine građana, a pomešane pozitivne i negativne stavove – petina građana, dok petina nije u stanju da formuliše jasan stav o našoj temi. Sve u svemu, deset puta je više onih koji o ovom fenomenu misle pozitivno nego onih koji misle negativno. Sa tvrdnjom „Najbolje je kada se odluke donose najbliže mestu gde se one primenjuju”, slaže se dve trećine građana, a ne slaže se devet odsto. Sa tvrdnjom „Podela Srbije na regione vodi raspadu države” slaže se nepuna četvrtina ispitanika, a ne slaže se gotovo polovina... Polovina ispitanika misli da će komunalne usluge biti bolje „ako se značajnija ovlašćenja prebace sa nivoa republike na regije i opštine”, petina misli da će biti isto, a pogoršanje očekuje 12 odsto ispitanika. Gotovo isti nalazi su i u slučaju kulture, umetnosti, sporta, privrede, urbanizma, prostornog planiranja...

Sve u svemu, građani su za decentralizaciju i za regionalizaciju. Za mnoge političare, pak, teško je bilo šta tvrditi...

Socilog