SPAVAČI

Kada bi to bilo moguće, sigurno bi zanimljivo bilo koliko je desetina, pa možda i stotina, kilograma papira provučeno kroz sekače od glavnog odbora Demokratske stranke u subotu do danas, a do čega je dovela konstatacija predsednika Tadića da se korupcija nalazi u svim porama društva, ali opet nekako sa akcentom na lokalnu samoupravu, čemu je doprinelo i kasnije nadovezivanje Ivice Dačića da se planira velika akcija hapšenja raznih predsednika opština. Zanimljivo je bilo koliko se ljudi prepoznalo u ovoj najavljenoj akciji pa je, opet po rečima Dačića, došlo do epidemije nesanice jer zbog toga što je „pogrešno interpretiran, stotine ljudi ne spava mirno”. Šarl de Gol je jednom izjavio da „pošto političar nikad ne veruje u ono što kaže i sam će se iznenaditi kada mu poveruju”. Niti su pogrešno prenesene Dačićeve reči, niti bi svi ti ljudi u nekoj pristojnijoj državi mogli spavati mirno. Mogućnost normalizovanja stanja u Srbiji za „stotine ljudi” predstavlja kao što vidimo noćnu moru.

Međutim, trebalo bi biti potpuno iskren – pomenuti „nespavači” ne predstavljaju baš neki otuđeni deo naroda, poput nekih okupatora koji imaju potpuno druge navike i sistem vrednosti od građana kojim upravljaju. Oni, nažalost, više predstavljaju uzorak populacije koji ima neku šačicu ili dve vlasti i ponaša se na isti način kako bi se ponašao veći preostali deo populacije kada bi imao takvu mogućnost. Ovakav kulturni obrazac stvorio se tako što je svima jasno da su državne institucije, urušene u devedesetim, tokom tranzicije ušle u privatizaciju gde je svima postalo jasno da je sve na prodaju. Tužno je što je predsednik Tadić u pravu kada kaže da je celo društvo u kandžama korupcije, ali ako iza toga ne bude sledio adekvatan odgovor (a ne mislim na neki novi „slučaj Knežević”) onda je to jednako zvaničnom priznanju nemoći.

Je l’ se seća neko Gorana Miloševića? On je bio radnik „Puteva Srbije” koji je ukazao na „drumsku mafiju” i koji je kao nagradu dobio otkaz dok bi opet negde drugde dobio zahvalnost cele zemlje i verovatno unapređenje. Kada svi vide takav primer onda je sasvim normalno da se razmišlja da je sistem veći od njih samih i da ne mogu da ga promene. Zato su svesni da na kraju mogu biti ili njegov deo ili njegova žrtva. Mnogi ljudi koji, recimo, rade da bi omogućili egzistenciju svojim porodicama, smatraju da je onda neodgovorno biti pošten i principijelan jer bi svoja načela plaćali sudbinama bližnjih. Uostalom, možemo lako pretpostaviti da je posle dobijenog otkaza Goran Milošević sam sebi prebacivao gde je baš on našao da ispravlja krive Drine i da izigrava heroja. Ko bi ga mogao kriviti ako posle svega žali što je ukazao na pljačku svih nas.

Da li se neko seća još afere „Indeks” i šta je ovo društvo uradilo povodom nje? Kakvu smo poruku poslali mladima koju će voditi ovu državu za deset godina. Svi ti isti podmićeni profesori koji zaslužuju najgori mogući prezir zbog prodaje ispita i diploma, dan-danas neometano predaju pravo studentima i u Beogradu i u Kragujevcu učeći ih (ne)primeni zakona. I da ironija bude veća, takvi ljudi sada stoje opet na braniku zaštite autonomije univerziteta koju zamišljaju kao akademsku slobodu da deru svoje studente kadgod im se to prohte. Onda stvarno ne smemo biti iznenađeni bilo čime što nam se svakodnevno dešava, a dešavaju se zaista strašne stvari.

Ovde je pravna država i dalje jedna vrsta eksperimenta koji traje i svako onaj koji želi da osigura neka svoja prava ne može potpuno da se osloni na zvaničan mehanizam pa se zato oslanja na kovertu ili kutiju viskija. A s druge strane imamo one koji sede na nekom manjem ili većem pijedestalu, bilo da je to u ministarstvu, opštini, bolnici, sudstvu, fakultetu ili u kućici na običnoj naplatnoj rampi i shvataju svoj posao kao svojih pet minuta gde „zimnicu” treba napuniti što više jer će sutradan i oni morati nekoga da podmazuju kovertom za sebe ili nekog svog bližnjeg. Da li bi većina ljudi iz ovih razloga činila isto kao oni koji sada ne spavaju mirno iz nekakvog naopakog shvatanja odgovornosti prema recimo svojoj porodici? Ukoliko je odgovor potvrdan, u normalnom sistemu vrednosti Srbija bi se delila na dve grupe – one koji ne mogu da spavaju zbog muke i brige kako da prežive i na one koji se boje kazne za svoja nedela.

Eh, ali onda dolazi do pronalaska čudotvornog leka koji umiruje savest svima, a to je potpuna promena sistema vrednosti – poštenje postaje mana, prevara postaje dobar posao, a najveći greh je pokušaj borbe protiv sistema. Takvog „heroja” će pripadnici njegove profesije označiti kao nesolidarnog i nelojalnog jer ne prihvata pravilo da se „svi moramo držati zajedno” zbog koga još dugo nećemo imati normalno sudstvo i zdravstvo. Korupcija se na taj način raširila po celoj strukturi društva čineći sve nas, čak i one koje primaju mito, zarobljenicima začaranog kruga.

Govore o borbi protiv korupcije treba zabraniti, samo dela se mogu računati. U suprotnom, laku noć svima.

urednik „Srpske pravne revije”