СПАВАЧИ

Када би то било могуће, сигурно би занимљиво било колико је десетина, па можда и стотина, килограма папира провучено кроз секаче од главног одбора Демократске странке у суботу до данас, a до чега је довела констатација председника Тадића да се корупција налази у свим порама друштва, али опет некако са акцентом на локалну самоуправу, чему је допринело и касније надовезивање Ивице Дачића да се планира велика акција хапшења разних председника општина. Занимљиво је било колико се људи препознало у овој најављеној акцији па је, опет по речима Дачића, дошло до епидемије несанице јер због тога што је „погрешно интерпретиран, стотине људи не спава мирно”. Шарл де Гол је једном изјавио да „пошто политичар никад не верује у оно што каже и сам ће се изненадити када му поверују”. Нити су погрешно пренесене Дачићеве речи, нити би сви ти људи у некој пристојнијој држави могли спавати мирно. Могућност нормализовања стања у Србији за „стотине људи” представља као што видимо ноћну мору.

Међутим, требало би бити потпуно искрен – поменути „неспавачи” не представљају баш неки отуђени део народа, попут неких окупатора који имају потпуно друге навике и систем вредности од грађана којим управљају. Они, нажалост, више представљају узорак популације који има неку шачицу или две власти и понаша се на исти начин како би се понашао већи преостали део популације када би имао такву могућност. Овакав културни образац створио се тако што је свима јасно да су државне институције, урушене у деведесетим, током транзиције ушле у приватизацију где је свима постало јасно да је све на продају. Тужно је што је председник Тадић у праву када каже да је цело друштво у канџама корупције, али ако иза тога не буде следио адекватан одговор (а не мислим на неки нови „случај Кнежевић”) онда је то једнако званичном признању немоћи.

Је л’ се сећа неко Горана Милошевића? Он је био радник „Путева Србије” који је указао на „друмску мафију” и који је као награду добио отказ док би опет негде другде добио захвалност целе земље и вероватно унапређење. Када сви виде такав пример онда је сасвим нормално да се размишља да је систем већи од њих самих и да не могу да га промене. Зато су свесни да на крају могу бити или његов део или његова жртва. Многи људи који, рецимо, раде да би омогућили егзистенцију својим породицама, сматрају да је онда неодговорно бити поштен и принципијелан јер би своја начела плаћали судбинама ближњих. Уосталом, можемо лако претпоставити да је после добијеног отказа Горан Милошевић сам себи пребацивао где је баш он нашао да исправља криве Дрине и да изиграва хероја. Ко би га могао кривити ако после свега жали што је указао на пљачку свих нас.

Да ли се неко сећа још aфере „Индекс” и шта је ово друштво урадило поводом ње? Какву смо поруку послали младима коју ће водити ову државу за десет година. Сви ти исти подмићени професори који заслужују најгори могући презир због продаје испита и диплома, дан-данас неометано предају право студентима и у Београду и у Крагујевцу учећи их (не)примени закона. И да иронија буде већа, такви људи сада стоје опет на бранику заштите аутономије универзитета коју замишљају као академску слободу да деру своје студенте кадгод им се то прохте. Онда стварно не смемо бити изненађени било чиме што нам се свакодневно дешава, а дешавају се заиста страшне ствари.

Овде је правна држава и даље једна врста експеримента који траје и свако онај који жели да осигура нека своја права не може потпуно да се ослони на званичан механизам па се зато ослања на коверту или кутију вискија. А с друге стране имамо оне који седе на неком мањем или већем пиједесталу, било да је то у министарству, општини, болници, судству, факултету или у кућици на обичној наплатној рампи и схватају свој посао као својих пет минута где „зимницу” треба напунити што више јер ће сутрадан и они морати некога да подмазују ковертом за себе или неког свог ближњег. Да ли би већина људи из ових разлога чинила исто као они који сада не спавају мирно из некаквог наопаког схватања одговорности према рецимо својој породици? Уколико је одговор потврдан, у нормалном систему вредности Србија би се делила на две групе – оне који не могу да спавају због муке и бриге како да преживе и на оне који се боје казне за своја недела.

Ех, али онда долази до проналаска чудотворног лека који умирује савест свима, а то је потпуна промена система вредности – поштење постаје мана, превара постаје добар посао, а највећи грех је покушај борбе против система. Таквог „хероја” ће припадници његове професије означити као несолидарног и нелојалног јер не прихвата правило да се „сви морамо држати заједно” због кога још дуго нећемо имати нормално судство и здравство. Корупција се на тај начин раширила по целој структури друштва чинећи све нас, чак и оне које примају мито, заробљеницима зачараног круга.

Говоре о борби против корупције треба забранити, само дела се могу рачунати. У супротном, лаку ноћ свима.

уредник „Српске правне ревије”