Mocart iz terakote

Kroz veliki atelje Umetničke kolonije „Tera” u Kikindi odjekuju zvuci Mocarta, Lista, Čajkovskog... Prijatno je raditi uz muziku, kažu studentkinje sa nekoliko umetničkih fakulteta, koje smo ovde zatekli s rukama u glini. U velikom su poslu, u organizaciji „Belefa” prave skulpture za izložbu na otvorenom u Beogradu, koja će biti priređena u čast početka Univerzijade.

Ali ima tu i nešto pomalo čudno. Zvuci klasike koji podržavaju imaginaciju mladih umetnika ne šire se iz muzičkih stubova na kakve smo navikli, već – iz skulptura. To je zapravo jedinstven tip zvučnika izvajanih u terakoti, a njihov tvorac i izumitelj je Milan Ramaji, vajar iz Mokrina, član „Tere” od njenog osnivanja pre 28 godina.

Priča o glinenim zvučnim kutijama, po rečima našeg sagovornika, počela je slučajno.

Kutija od sto kila

(/slika2)– Palo mi je na pamet da namestim sebi ozvučenje u ateljeu, da slušam muziku dok radim. Konsultovao sam ovdašnjeg kolegu Đuricu Stojanovića koji se duže bavi izradom pojačala, pitao sam ga kako bi to moglo da se izvede, i tako sam počeo. Već prvi komad koji sam izradio pokazao se kao uspešan, i evo već pet godina pravim zvučnike od gline – kaže Ramaji.

Prvi zvučnik uradio je po modelu iz 1957. godine. Uspešno je prošao test prijatelja sa dobrim sluhom koji su se okupili da ga čuju. Bili su oduševljeni zvukom iz pojačala od tri vata. Ramaji je do sada izradio 12 zvučnika: najmanji su visine oko pola, a najveći gotovo dva metara, i teški su oko sto kilograma. Oni prosečne visine teže u proseku pedeset do šezdeset kilograma. Zvučnici većeg formata pravljeni su uglavnom za atelje u „Teri”, koji je vrlo akustičan, ali mogu da se upotrebe i u kafićima, restoranima, na koncertima.

U početku je Ramaji vajao zvučne kutije u obliku horne, od kraćeg dela ka dužem, a sada ih izrađuje u obliku puža, od dužeg ka kraćem delu. Poneki primerak je i prodao ili poklonio, ali sve što je do sada napravio uglavnom je namenjeno potrebama umetničke kolonije.

Od „fizikalca” do umetnika

(/slika3)Ramaji je po struci građevinski tehničar, u mladosti je voleo da slika, ali kako je trebalo od nečega i da se živi, a nije bio u prilici da mnogo bira, počeo je kao fizički radnik u „Tozi Markoviću”. Na njegovu sreću nije prošlo mnogo vremena, otvorena je umetnička kolonija u dvorištu fabrike. On se odmah prijavio da pomaže u pripremi gline i svega što je potrebno u radu vajara – i ostao sve do danas u istom dvorištu koje je u međuvremenu obogaćeno sa nekoliko desetina skulptura koje su radili vajari iz celog sveta i umetničkih dela koja, nažalost, nisu dovoljno zaštićena od ćudi vremena.

– Učio sam od skoro trista vajara iz celog sveta koji su ovde svake godine dolazili i ostajali po mesec dana i više. Radio sam sa umetnicima, profesorima univerziteta od Japana do Južne Amerike, i sa svih fakulteta bivše Jugoslavije – kaže Milan, koji je do sada imao desetak samostalnih i kolektivnih izložbi.

A što se tiče zvučnika od gline dobijenog u tehnici terakote, to već drugi treba da uče od njega. Kvalitet zvuka je daleko bolji od drvenih. Naš gostoljubivi domaćin, član Udruženja likovnih umetnika, glinene zvučnike će i dalje raditi iz hobija, a nastaviće da izučava odnos akustike i skulpture, kako bi napravio hornu bolju od svih prethodnih.