Kontroverze oko filma o Čečenskom ratu

Od našeg dopisnika iz Moskve

Kada je prošle godine, otprilike u ovo vreme, ugledna književna nagrada „Boljšaja (velika) kniga” dodeljena Vladimiru Makanjinu za roman „Asan”, to je izazvalo priličnu zbunjenost u kulturnoj javnosti – s jedne strane, ništa nije sporno, Makanjin je zaista jedan od najboljih ruskih pisaca današnjice, ovenčan brojnim književnim nagradama, prevođen na mnoge svetske jezike, a, s druge, njegov roman je došao „prerano”.

Situacija se ovih dana pogoršala nakon prikazivanja filma „Zarobljenik” koji je na osnovu jedne Makanjinove priče „Kavkaski zarobljenik” snimio veoma poznati reditelj Aleksej Učitelj. U filmu ruska vojska u Čečeniji zarobi mladog čečenskog bandita i dvojica vojnika ga vode kroz kavkaske planine da im pokaže sklonište čečenske bande. Zakon ljudskosti (mladi Čečen je veoma simpatičan ruskom vojniku koji mu previja rane na bosim nogama, dozvoljava da ide bez lisica na rukama) bori sa zakonom rata koji na kraju, ipak, pobeđuje. U ovom filmu vidi se i kako ruski oficir prodaje benzin banditima koji ubijaju ruske vojnike, i to je za njega, prosto, biznis...

Tema Čečenije je za rusku javnost i danas, kad je kontrateroristička operacija u toj republici završena, a njen predsednik izjavljuje da će Grozni biti najlepši grad na svetu, veoma bolna. Posle raspada SSSR-a tamo su vođena dva krvava rata. U oba rata izginulo je mnogo mladih vojnika, mnogo nedužnih civila a Grozni, glavni grad republike, gotovo je sravnjen sa zemljom.

Iako se tragovi rata više gotovo ne vide, čečenska rana u svesti naroda još uvek nije zarasla, a ta tema je već odavno prodrla u umetnost i obavezno izaziva kontroverzne komentare. Najčešće – da je još rano i da svako pominjanje predstavlja „stavljanje soli na ranu”.

Kad nestanu argumenti, jer malo ko poriče umetničku vrednost filma i romana, u opticaj se stavlja pitanje verodostojnosti – da li se puška (u filmu) nosi ovako, da li je u prvom ratu korišćen mobilni telefon, da li je pisac video da su ruski vojnici zaista prodavali benzin Čečenima...

Vladimir Makanjin kaže da ne želi da učestvuje u takvim diskusijama jer su sve one besmislene - priču po kojoj je snimljen film napisao je 1994, pre rata i radnja se sasvim slučajno događa u Čečeniji – mogla se isto tako smestiti u bilo koju drugu zemlju.

Kao dokaz navodi podatak da Amerikanci traže pravo da snime rimejk filma u kome će se događaj odvijati u Iraku. A „Asan” nije roman o ratu, već o drami čoveka koji se trudi da ostane čovek u ratnim uslovima.

(/slika2)– Za mene je najvažnije da verno opišem dramu čoveka u svakom ratu. Često me pitaju otkud mi podaci o čečenskom ratu kad nisam tamo bio. Odgovaram im da nisam pisao za vojne stručnjake već za one kojima bi eventualno moglo pasti na pamet da započnu sledeći rat. A pitanje da li se nešto desilo ili ne, prosto je smešno. Između gradova Hankala i Grozni protiče rečica Sunža koja teče sa zapada na istok. Da mi je bilo potrebno u romanu, ona bi potekla sa istoka na zapad. To ne igra nikakvu ulogu u romanu. I pitanje da li Sunža teče tako kako je napisano ili ne, nije pitanje za umetnika. I nije važno za uspeh koji je uvek pomalo tajanstvena stvar i teško predvidiva. Mislim da bi uspeh „Asana” bio nemoguć bez rizičnih scena na granici mogućeg, bez groteske i hiperbole, bez tih bezobraznih vojničkih zadnjica koje pokazuju sa kamiona – dodaje Makanjin.

Glavni junak „Asana” preziva se Žilin, kao i Tolstojev junak iz „Kavkaskog zarobljenika”. Na Tolstoja asocira i priča po kojoj je snimljen pomenuti film.

– Naravno, analogija sa Tolstojem postoji. Prezime Žilin u kavkaskom ratu služi da pokaže kontinuitet. Uostalom, bilo mi je potrebno nešto zbog čega će me nazvati modernistom – šali se pisac.

Knjige Vladimira Makanjina se veoma dobro prodaju i u Rusiji i u svetu, pa ipak, on smatra da je film ubio knjigu i da je književnost u poređenju sa filmom bespomoćna. Pisac je primoran da piše u slikama, a čitalac posle filma, eventualno pročita knjigu.

– Roman sa slikama iz filma je idealno štivo. Pismo je izgubilo svoj značaj, pisci imaju osećaj da rade nešto manje vredno. I zato je rešenje vraćanje prozi kakva je postojala pre romana. Onaj ko to ne uradi, osuđen je da ostane u drugorazrednom žanru koji čitaocu nudi lako, zabavno štivo. Proza pre romana, to je proza bez scena, grčka ili rimska literatura – Rable, Montenj, Biblija, na kraju krajeva. To je bila književnost koja je mislila rečju, što ju je i činilo fenomenom. I upravo to sad izaziva interesovanje. Naravno, danas je teško čitati takvu literaturu. Ali, na početku je bila reč, i njoj se treba vratiti.

Ruska literatura je, smatra Makanjin, ista kao i sve. Kada su se pojavili Dikens, Tekeri, Balzak, roman kao žanr je postao glavni u književnosti. Bila je to pobeda žanra kakvu je teško zamisliti.

– Šta je roman? To je rušenje zidova. Šta je privlačilo čitaoca? To, što je kad je čitao roman, on video. I to je trajalo dva veka. A onda je došao film. Filmsko mišljenje se upravo sastoji iz scena, ništa više nije potrebno. Taj monstrum je isisao iz romana svu njegovu dušu. Glavno je postalo kako će tvoj film izgledati na ekranu, a sama reč znači vrlo malo. Dogodilo se da je pisac nesvesno počeo da režira kadar za kadrom. Mišljenje današnje dece formira film a ne reč – zaključuje Makanjin.