Kinoteka, ostrvo s blagom

Kada mi je „Politika” ponudila da napišem prigodan tekst povodom 60 godina Jugoslovenske kinoteke, nisam bio spreman da odmah prihvatim ovu obavezu. Trenutno u Parizu završavam moj najnoviji, petnaesti igrani film „Medeni mesec” i već sam prekoračio sve rokove. Izgovorio sam se da jednostavno nemam ni trenutak slobodnog vremena. Ali, uspomene su počele da naviru, savest je počela da radi i shvatio sam da je Kinoteka nerazdvojivi deo mene, i privatno i profesionalno i da joj dugujem mnogo više od jednog prigodnog  teksta u novinama.

Pre svega, Kinoteci dugujem to što sam uopšte došao na ideju da se bavim filmom. Kako je to počelo?

Moji roditelji, otac Vladimir, književnik, i majka Olivera, profesor, već su me prirodno zainteresovali za kulturu i umetnost. Želja mi je bila da postanem pisac kao i moj otac, ili istoričar umetnosti, ali tek je slučaj odredio moju dalju sudbinu.

Posle razvoda mojih roditelja živeo sam u Nišu kod babe i dede do svoje šesnaeste godine. Baba se teško razbolela i morao sam da se vratim u Beograd kod majke koja je stanovala u malom stanu sa mojim očuhom i sestrom Sanjom u Knez-Mihailovoj 19, odmah iznad biblioteke Jugoslovenske kinoteke.

Moj očuh Filip Aćimović, vrhunski intelektualac sa tečnim znanjem pet svetskih jezika, izgubio je posao urednika lista „20. oktobar”,  pošto je u to vreme bio politički nepodoban. Zaposlio se, igrom slučaja, u Kinoteci kao običan ekonom. Njegovo znanje o filmu u nekoliko sledećih godina postalo je neverovatno. Jedino je moglo da se u nas poredi sa znanjem profesora Duška Stojanovića. On je brzo napredovao i uz tadašnjeg direktora Vladimira Pogačića, našeg istaknutog reditelja, postao je nezaobilazni čovek Jugoslovenske kinoteke koji je mnogo učinio da ona postane jedan od najbogatijih filmskih arhiva na svetu.

Dakle, moj očuh mi je predložio da, umesto što uveče gluvarim po Knez- Mihailovoj, zaradim za džeparac tako što ću na ulazu bioskopa Muzeja jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici da cepam karte i povremeno radim posao razvodnika.

Ciklus filmova italijanskog neorealizma, posebno De Sikin film „Kradljivci bicikla”, kao i filmovi francuskog poetskog realizma, klasici nemog filma, koje sam gledao po pet-šest puta, potpuno su me očarali i otkrili mi da je filmska umetnost ravnopravna sa drugim klasičnim umetnostima. Za mene više nije bilo dileme da li ću se baviti filmom?

(/slika2)I danas, kada bacim pogled na moju bogatu filmsku karijeru, mogu samo da kažem veliko hvala Kinoteci i mom očuhu koji su me filmski obrazovali.

Zašto Jugoslovenskoj kinoteci dugujem obrazovanje?

Zato što je bila, a danas je još i više, retka ustanova kulture u svetskim razmerama. Ona ne samo da čuva nacionalno filmsko blago, već je odnos 80 odsto prema 20 odsto u korist svetske kinematografije. Mnoge inostrane kinoteke dolazile su do kopija svojih izgubljenih filmova baš u Beogradu. Mađari, Italijani, Nemci, Francuzi i drugi dolazili su u Jugoslovensku kinoteku koja im je nesebično ustupala na kopiranje unikatne kopije, a zauzvrat je dobijala druge kopije filmova, tako da je danas u depoima u Košutnjaku skoro čitava svetska istorija filma dostupna svima.

Prva generacija „kinotečana”, pored Pogačića i Filipa Aćimovića, učinila je zaista podvig svojim entuzijazmom i zalaganjem da podigne Kinoteku na nivo jednog od najbogatijih filmskih arhiva u svetu.

Ne pamtim sva imena, ali moram da pomenem bar neke čijih se likova živo sećam:  gospođu Dobrović, Ješu, Matana, Borku, Stevu Jovičića, Banjevića, čika Majca, malog Branka, Šerifa, Peru Stanojevića… Današnja generacija na čelu sa velikim entuzijastom Raletom Zelenovićem takođe je na putu da učini podvig. Otvoren je novi depo za  profesionalno čuvanje kopija, uz pomoć naše i francuske vlade. Obišao sam ga, zajedno sa Likom Besonom, koji je istinski bio impresioniran. I ne samo on, već i mnoge strane i domaće filmadžije . Takođe, nova generacija „kinotečana” je ogromnim zalaganjem već uspela da u arhiv zavede preko 12. 000 naslova, a rade i na formiranju Centra za digitalizaciju i restauraciju arhivske građe. Nova zgrada je podignuta, ali nedostaju sredstva za njeno konačno opremanje, a to je značajno, i te kako je značajno, jer Kinoteka je bila i biće najvažnija filmska škola kroz koju su prošle sve naše generacije filmskih stvaralaca.

Neko će reći da su svi filmovi danas dostupni preko interneta i piratskih kopija, da nisam u pravu kada tvrdim da je Kinoteka i danas najvažnija filmska ustanova u nas.

Ali, kada znamo da je u planu da uskoro u Jugoslovenskoj kinoteci sve bude pod istim krovom, sve što je na filmskoj traci, uključujući ne samo igrane filmove, već i televizijske i ono što se čuva u arhivu „Filmskih novosti”, nema mesta sumnji.

Da podvučem  „na filmskoj traci”. Tu je bitna razlika između elektronike kojoj se još uvek ne zna trajnost i filma koji se brigom i restauracijom i ponovnom restauracijom može očuvati zauvek.   

Kada mi je čuveni Muzej modernih umetnosti iz Njujorka ponudio da organizuje kompletnu retrospektivu mojih filmova (januar 2008), što je jedna od najvećih počasti koju može da doživi jedan filmski autor, obratio sam se Kinoteci. Tamo su sačuvani originalni negativi skoro svih mojih ranijih filmova. Nažalost, neki negativi su rasuti u obližnjim laboratorijama Bugarske, Hrvatske, Slovenije i drugih država. Producenti nisu poštovali pravilo da izdvoje novu kopiju svakog proizvedenog filma i deponuju je u Kinoteci, kao što zakon nalaže. Čak sam imao i problema sa producentom mojih ranih filmova koji su snimani uz ogromno učešće državnog novca. Pozivali su se na to da su oni vlasnici fizičkih autorskih prava. Kakav apsurd!?

Ipak, uz finansijsku pomoć Vlade Republike Srbije i ogromno zalaganje „kinotečana”, retrospektiva  u Njujorku je održana, i bez lažne skromnosti, mogu da kažem sa velikim uspehom  za mene lično, ali i za srpsku kinematografiju.

U Češkoj je, na primer, već odavno zakonodavac predvideo da sva prava filmova koji su snimljeni uz pomoć države, pripadnu njihovoj Kinoteci, posle deset godina komercijalne eksploatacije, uz obavezu da brine o njima i da ih ustupa za različite značajne filmske manifestacije. Čak je češka država obavezala nacionalnu televiziju da emituje relevantne domaće filmove iz prošlosti dva puta nedeljno, i da zauzvrat  uplaćuje pet hiljada američkih dolara po emitovanju, koji idu direktno u fond Češke kinoteke za očuvanje nacionalnog filmskog blaga.

Nadajmo se da će i srpska država novim zakonima iz oblasti kulture naći hrabrosti da se suprotstavi sitnošićardžijskim interesima i pripremi dobru zakonsku podlogu za podvige nove generacije  „kinotečana” na kojima je odgovornost za budućnost naše bogate filmske prošlosti.

I na kraju, draga moja Kinoteko i „kinotečani”svih generacija,želim Vam srećan šezdeseti rođendan i da ga svi zajedno proslavimo u zdravlju i veselju.