Putujuće pozorište „Gspović”

U odnosu na žitelje ostalih evropskih metropola, Beograđani imaju izuzetnu čast i retku privilegiju da svakodnevno učestvuju u alternativnoj pozorišnoj predstavi. Multimedijalnom performansu! I to kao glavni akteri! Ali ne na „daskama koje život znače”, već na daskama nad velikim crnim gumenim točkovima koji se vrte i guraju neobičnu pozornicu ka poslu, fakultetu, školi, pijaci...

Scena je moderna, ali lečka klaustrofobična: duga 18 metara, široka jedno dva, podeljena napola pa spojena materijalom koji se koristi za izradu muzičkog instrumenta zvanog harmonika. Sva mesta na bini – 40 za sedenje i 120 za stajanje – uvek su popunjena, a često stojećih statista ima i mnogo više što dokazuje da naš narod mnogo voli teatar.

Uloge su davno podeljene. Glavna rola pripada Majstoru, čoveku za „kormilom” ove omiljene beogradske instalacije. U ritmu narodnjaka s trandže, on neprestano istetoviranim rukama vrti upravljač, usmerava napravu i razvozi razdraganu trupu po gradu. Dok premeće čačkalicu u zubima, podriguje na upravo progutanu pljesku s lukom, briše znoj sa čela već mokrim peškirom na štrafte i ispaljuje doskočice, tzv. majstorice, kao da ga plaćaju „na komad”. S vremena na vreme zaustavlja žutu skalameriju i otvara vrata kako bi došlo do „leteće izmene” glumaca i vazduha.

– Ulazi, baba! Teško, a? Piši gradonačelniku, iskukaj niskopodni!

Oni što su rekli svoje i iskazali talenat – izlaze, a smenjuju ih novi likovi gladni igre. Na brzinu, dok novi dolaze a stari odlaze, tehnika kroz otvorena vrata „osvežava” prostoriju jer su prozori redovno „zablindirani”, a klima-uređaj po pravilu ne radi.

Kao na traci, promiču „junaci”. Gospođe što sede okrenute jedna drugoj – mada ih je sudbina ovog časa spojila – razmenjuju najintimnija iskustva. Ona s cegerom deklamuje tekst saputnici s kesama u naručju. Brum motora odnosi delove ispovesti, ali se ipak jasno čuje zgoda sa letovanja na Braču 1963. godine: – Bio je lep, visok i crn kad smo se upoznali i venčali... Sve tako do ’85. kad je umro, a ja se jadnica preudala za indžilijera...

– Ka-fa-na je moja tu-gaaa, ti si o’ma na-šla dru-gaaa... – kao peva mališa, pokušavajući da promoli šeširić između nogu odraslih i izmami koju paru.

Studenti savetuju kolegu kako da „na kvarno” položi pismeni: – „Bubica” košta 20 evrića, gurneš je u uvce... ta-ko... Dojaviću ti ne samo koliko su godina gradili Kineski zid, već ako treba i tačne adrese svih arhitekata i fizikalaca...

Srednjoškolski par se ljubi „po francuski”, s jezikom: – Mmmmm, mljac, mmmm, pljuc...

Osnovci na podu igraju tapke: – Dođeš mi Ronaldinja i Bekama, a Perketu ceo Arsenal i pola Bajerna... Ša ti nije jasno? Ša zevaš onda! Sevaj kući po sličice!

– Imate li nešto sitno? – probija se šeširić kroz masu.

– Gubi mi se s očiju, „blek panterče”!

– Alo, je l’ to agencija za nekretnine „Beonebo”? Vi prodajete dvosoban na Karaburmi... Hiljadu petsto evra kvadrat? Neuknjižen! Pa da li ste nor-mal-ni...

– Karte na pregled, moliiiim... Nemate kartu? Pokažite onda ličnu ispravu, gospodine...

Bum!

– Joooj! Udario me u oko! Mile, drži barabu da ne pobegne! Zvonko, ne otvaraj vrata, vozi u Dvajesdeveti pravo pred MUP! Zapamtićeš ti majčino mleko...

Ššššškkkkkkrrrr!

– Ehej, Majstore, ne okreći! Pa nismo valjda svi uhapšeni! Imam bre pismeni! Platio sam i „bubu”! Aloooo, čuješ li!

– ...I kad se indžilijer upokojio, Bog da mu dušu prosti, šta ću kud ću, što da budem sama, pa je l’ tako mila moja družbenice, ja ti na izletu sa „Trećim dobom” lani na Rajcu upoznam bivšeg načelnika službe za...

Baaaam!

– Ajmo, narode, svi napolje, puko vazdušni jastuk! Razlaz! Čekajte sledeći! – sinu prva zvezda Putujućeg pozorišta „Gspović”.

To je kraj, pala bi i zavesa, samo da je ima. No, međutim, u savremenom teatru nije neobično da se priča svrši kad niko ne očekuje. Došlo i kod nas to avangardno vreme, stigle nove pozorišne tendencije!