Путујуће позориште „Гсповић”

У односу на житеље осталих европских метропола, Београђани имају изузетну част и ретку привилегију да свакодневно учествују у алтернативној позоришној представи. Мултимедијалном перформансу! И то као главни актери! Али не на „даскама које живот значе”, већ на даскама над великим црним гуменим точковима који се врте и гурају необичну позорницу ка послу, факултету, школи, пијаци...

Сцена је модерна, али лечка клаустрофобична: дуга 18 метара, широка једно два, подељена напола па спојена материјалом који се користи за израду музичког инструмента званог хармоника. Сва места на бини – 40 за седење и 120 за стајање – увек су попуњена, а често стојећих статиста има и много више што доказује да наш народ много воли театар.

Улоге су давно подељене. Главна рола припада Мајстору, човеку за „кормилом” ове омиљене београдске инсталације. У ритму народњака с транџе, он непрестано истетовираним рукама врти управљач, усмерава направу и развози раздрагану трупу по граду. Док премеће чачкалицу у зубима, подригује на управо прогутану пљеску с луком, брише зној са чела већ мокрим пешкиром на штрафте и испаљује доскочице, тзв. мајсторице, као да га плаћају „на комад”. С времена на време зауставља жуту скаламерију и отвара врата како би дошло до „летеће измене” глумаца и ваздуха.

– Улази, баба! Тешко, а? Пиши градоначелнику, искукај нископодни!

Они што су рекли своје и исказали таленат – излазе, а смењују их нови ликови гладни игре. На брзину, док нови долазе а стари одлазе, техника кроз отворена врата „освежава” просторију јер су прозори редовно „заблиндирани”, а клима-уређај по правилу не ради.

Као на траци, промичу „јунаци”. Госпође што седе окренуте једна другој – мада их је судбина овог часа спојила – размењују најинтимнија искуства. Она с цегером декламује текст сапутници с кесама у наручју. Брум мотора односи делове исповести, али се ипак јасно чује згода са летовања на Брачу 1963. године: – Био је леп, висок и црн кад смо се упознали и венчали... Све тако до ’85. кад је умро, а ја се јадница преудала за инџилијера...

– Ка-фа-на је моја ту-гааа, ти си о’ма на-шла дру-гааа... – као пева малиша, покушавајући да промоли шеширић између ногу одраслих и измами коју пару.

Студенти саветују колегу како да „на кварно” положи писмени: – „Бубица” кошта 20 еврића, гурнеш је у увце... та-ко... Дојавићу ти не само колико су година градили Кинески зид, већ ако треба и тачне адресе свих архитеката и физикалаца...

Средњошколски пар се љуби „по француски”, с језиком: – Ммммм, мљац, мммм, пљуц...

Основци на поду играју тапке: – Дођеш ми Роналдиња и Бекама, а Перкету цео Арсенал и пола Бајерна... Ша ти није јасно? Ша зеваш онда! Севај кући по сличице!

– Имате ли нешто ситно? – пробија се шеширић кроз масу.

– Губи ми се с очију, „блек пантерче”!

– Ало, је л’ то агенција за некретнине „Беонебо”? Ви продајете двособан на Карабурми... Хиљаду петсто евра квадрат? Неукњижен! Па да ли сте нор-мал-ни...

– Карте на преглед, молиииим... Немате карту? Покажите онда личну исправу, господине...

Бум!

– Јооој! Ударио ме у око! Миле, држи барабу да не побегне! Звонко, не отварај врата, вози у Двајесдевети право пред МУП! Запамтићеш ти мајчино млеко...

Шшшшшккккккрррр!

– Ехеј, Мајсторе, не окрећи! Па нисмо ваљда сви ухапшени! Имам бре писмени! Платио сам и „бубу”! Алоооо, чујеш ли!

– ...И кад се инџилијер упокојио, Бог да му душу прости, шта ћу куд ћу, што да будем сама, па је л’ тако мила моја дружбенице, ја ти на излету са „Трећим добом” лани на Рајцу упознам бившег начелника службе за...

Баааам!

– Ајмо, народе, сви напоље, пуко ваздушни јастук! Разлаз! Чекајте следећи! – сину прва звезда Путујућег позоришта „Гсповић”.

То је крај, пала би и завеса, само да је има. Но, међутим, у савременом театру није необично да се прича сврши кад нико не очекује. Дошло и код нас то авангардно време, стигле нове позоришне тенденције!