SELAM ALEJKUM

Dugo očekivano obraćanje Baraka Obame muslimanima potvrdilo se kao događaj globalnih magnituda, kao izuzetno važna projekcija novog pristupa SAD svetu islama i Bliskom istoku kao fokusu američke spoljne politike.

Predsednik SAD jasno je pokazao koliko je njegova administracija u dramatičnom razlazu sa osam godina politike neokonzervativaca Džordža V. Buša koji su svoje jevanđeoski usmeravane vizije zasnivali na mentalitetu hantingtonovskog sukoba civilizacija.

„Amerika nije, i nikada neće biti, u ratu sa islamom”, ponovio je u srcu arapskog sveta, u Kairu, Obama rečenicu izrečenu ranije ove godine u Ankari. Selam alejkum. Mir s vama.

Njegov retorički nadaren govor, najvažniji otkako je ušao u Belu kuću, bio je pažljivo usklađen s ličnom prošlošću predsednika koji je rastao i školovao se u muslimanskoj zemlji.

Potpuno uveren u sopstvenu moć ubeđivanja, citirajući islamsku svetu knjigu Kuran, Obama je Ameriku pred milijardom i trista miliona muslimana na svetu predstavio kao sasvim novu, prijateljsku zemlju a sebe kao čovek mira. „Ovaj ciklus sumnji i nesaglasnosti mora da se okonča”, rekao je.

Ovo nesumnjivo više nije neokolonijalna Amerika „krstaša” koja je muslimanima i Arapima diktirala šta da rade, već Amerika koja će se prema njima ponašati korektno, kao prema legitimnim partnerima.

Ukoliko Vašington ostane dosledan Obaminim proklamacijama, reč je ne samo o „novom početku” odnosa SAD sa svetom islama, već i najavi nove ere međunarodne diplomatije.

Obamin govor ni u kom slučaju nije bio deklaracija idealističkih principa. Isticao je globalnu međuzavisnost upozoravajući da današnji problemi u realnom svetu pogađaju mnoge zemlje.

Međuzavisnost je dvosmerna ulica: muslimani su pozvani da odbace svoje predrasude kao što je Amerika pod Obaminim liderstvom spremna da odbaci svoje.

Fokus partnerstva nije retorika. Ono ima realni uticaj na svet. Sve zemlje mogu da pomognu u globalnim bitkama. Neće tu, naravno, biti savršene simetrije jer SAD žele svoju lidersku ulogu, ali ukoliko se partija igra korektno, svako će pronaći svoju pozitivnu ulogu.

Velika je razlika između nove politike nade i međuzavisnosti i stare politike koja je gurala u ratove, razočaranje i očaj.

Mnoga pitanja opterećuju američke odnose sa islamskim svetom, ali nijedno nije tako osetljivo poput odnosa SAD i Izraela i ogromne američke pomoći jevrejskoj državi u srcu arapskog Bliskog istoka.

Obama je obavezao SAD da razreše arapsko-izraelski konflikt. Govorio je smireno, delovao spontano iako je svaka izgovorena reč svakako polirana desetine puta.

Poput nekog ko u genu nosi razumevanje za borbu Afrikanaca da se oslobode ropstva, on se u najboljem stilu američke liberalne levice nije ustezao da govori o palestinskoj potrebi za „dignitetom i sopstvenom državom”, o izraelskoj „okupaciji”, o tome da mora da se prekine gradnja novih jevrejskih naselja na Zapadnoj obali.

Izrael nije naviknut na ovu vrstu retorike, pa otuda pitanje može li Obama kod kuće da izdrži relans koji je sebi odredio. Kako će njegova administracija pokazati da zaista misli ono što on kaže?

Čak devet Obaminih prethodnika je, manje ili više odlučno, tražilo da se prekine jevrejsko naseljavanje teritorija koje je Izrael zauzeo u ratu 1967. Izrael se uvek oglušavao. I sadašnji izraelski premijer Benjamin Netanjahu nalazi se na drugoj strani Obaminog govora.

Kažu da Obama ima dar da nalazi srednja rešenja, ali na temu naselja je teško biti u sredini. Zato bi, da bi napravio mir, prvo sebi morao da napravi neke nove neprijatelje. Gde? Među Arapima ili u Izraelu?

Da li će sada Izrael morati da preispita svoju politiku kako bi se, kao strateški bliskoistočni partner, uklopio u novodefinisane američke interese u regionu, ili će Obama popustiti zarad „nesalomivih” veza?

Amerikanac ponavlja da je strpljiv. Valjda je zato svaka reč minuciozno premeravana. Nema zaletanja ni definitivnih programa.

Arapima je nesumnjivo godilo da čuju da američki predsednik govori o „neizdržljivom” položaju Palestinaca, ali da u Izraelu ne bi akcenat stavili na njegovo srednje ime Husein, Obama je odmah pozvao Arape da prihvate istoriju proganjanja Jevreja i da shvate da njihov antisemitizam samo pojačava izraelske traume.

Odmah posle Kaira, otišao je za Nemačku gde je u bivšem nacističkom logoru Buhenvald odaslao poruku podrške Jevrejima upozoravajući one – poput iranskog predsednika – koji negiraju holokaust.

Ostao je uprkos tome dosledan obećanju da će pokušati da normalizuje odnose s Teheranom – što su delovi agende koja uključuje suprotstavljanje violentnom ekstremizmu, promociju demokratije, verskih sloboda i prava žena.

Iranu je dao za pravo da nuklearnu tehnologiju koristi u mirnodopske svrhe, ali ga je pozvao da omogući inspekciju svojih programa. Palestinski radikalni pokret Hamas nije nazvao terorističkom organizacijom, ali ga je pozvao da prizna Izrael.

Za premeravanje posledica Obaminog inovativnog obraćanja neophodni su novi alati, kao i vreme da bi se on u potpunosti prihvatio. Njegov govor nije bio šou već pažljivo balansirana politička vežba s precizno sročenom porukom Arapima i Izraelcima: pošto nemate bolje rešenje od palestinske države uz Izrael, onda sarađujte.

Mnogo odmerenih reči, ali i američki predsednik, poznat po svojim oratorskim sposobnostima, priznao je da su reči nedovoljne da bi se situacija promenila posle šest bliskoistočnih decenija ispunjenih ratovima i mržnjom.

Dok većina Arapa Obamin govor stavlja u koordinatni sistem umerenog optimizma, drugi ne kriju da su očekivali da predsednik SAD bude „iskreniji” oko Palestinaca, da bude kritičniji prema politici prethodne administracije, da pomene izraelske nuklearne arsenale.

Jedne je razočarao uopštenošću, bez specifikacije mehanizama ostvarenja njegovih zamisli, druge jer je marginalizovao bolno pitanje ljudskih prava u arapskom svetu. Radikali Bliskog istoka ostali su ubeđeni da uprkos pomirljivog tona nema znakova suštinske promene američke pozicije u regionu.

U svakom slučaju, dok s čeka na Obamina dela, mnogo toga novog i hrabrog uneto je u perspektive najmoćnije zemlje sveta i najveće i najbrže rastuće verske zajednice planete.

Pomalo paradoksalno zaključujem da bi jedan od onih koji su zadovoljni Obaminim kairskim govorom mogao da bude – Osama bin Laden, iako je šefa Bele kuće u video-poruci optužio da „seje seme mržnje i osvete”.

Nema sumnje da su Al Kaidin napad na Ameriku i ratovi u Avganistanu i Iraku koji su usledili nagnali Obamu da krene u ozbiljno preispitivanje odnosa sa islamskim svetom.