СЕЛАМ АЛЕЈКУМ

Дуго очекивано обраћање Барака Обаме муслиманима потврдило се као догађај глобалних магнитуда, као изузетно важна пројекција новог приступа САД свету ислама и Блиском истоку као фокусу америчке спољне политике.

Председник САД јасно је показао колико је његова администрација у драматичном разлазу са осам година политике неоконзервативаца Џорџа В. Буша који су своје јеванђеоски усмераване визије заснивали на менталитету хантингтоновског сукоба цивилизација.

„Америка није, и никада неће бити, у рату са исламом”, поновио је у срцу арапског света, у Каиру, Обама реченицу изречену раније ове године у Анкари. Селам алејкум. Мир с вама.

Његов реторички надарен говор, најважнији откако је ушао у Белу кућу, био је пажљиво усклађен с личном прошлошћу председника који је растао и школовао се у муслиманској земљи.

Потпуно уверен у сопствену моћ убеђивања, цитирајући исламску свету књигу Куран, Обама је Америку пред милијардом и триста милиона муслимана на свету представио као сасвим нову, пријатељску земљу а себе као човек мира. „Овај циклус сумњи и несагласности мора да се оконча”, рекао је.

Ово несумњиво више није неоколонијална Америка „крсташа” која је муслиманима и Арапима диктирала шта да раде, већ Америка која ће се према њима понашати коректно, као према легитимним партнерима.

Уколико Вашингтон остане доследан Обаминим прокламацијама, реч је не само о „новом почетку” односа САД са светом ислама, већ и најави нове ере међународне дипломатије.

Обамин говор ни у ком случају није био декларација идеалистичких принципа. Истицао је глобалну међузависност упозоравајући да данашњи проблеми у реалном свету погађају многе земље.

Међузависност је двосмерна улица: муслимани су позвани да одбаце своје предрасуде као што је Америка под Обаминим лидерством спремна да одбаци своје.

Фокус партнерства није реторика. Оно има реални утицај на свет. Све земље могу да помогну у глобалним биткама. Неће ту, наравно, бити савршене симетрије јер САД желе своју лидерску улогу, али уколико се партија игра коректно, свако ће пронаћи своју позитивну улогу.

Велика је разлика између нове политике наде и међузависности и старе политике која је гурала у ратове, разочарање и очај.

Многа питања оптерећују америчке односе са исламским светом, али ниједно није тако осетљиво попут односа САД и Израела и огромне америчке помоћи јеврејској држави у срцу арапског Блиског истока.

Обама је обавезао САД да разреше арапско-израелски конфликт. Говорио је смирено, деловао спонтано иако је свака изговорена реч свакако полирана десетине пута.

Попут неког ко у гену носи разумевање за борбу Африканаца да се ослободе ропства, он се у најбољем стилу америчке либералне левице није устезао да говори о палестинској потреби за „дигнитетом и сопственом државом”, о израелској „окупацији”, о томе да мора да се прекине градња нових јеврејских насеља на Западној обали.

Израел није навикнут на ову врсту реторике, па отуда питање може ли Обама код куће да издржи реланс који је себи одредио. Како ће његова администрација показати да заиста мисли оно што он каже?

Чак девет Обаминих претходника је, мање или више одлучно, тражило да се прекине јеврејско насељавање територија које је Израел заузео у рату 1967. Израел се увек оглушавао. И садашњи израелски премијер Бенјамин Нетанјаху налази се на другој страни Обаминог говора.

Кажу да Обама има дар да налази средња решења, али на тему насеља је тешко бити у средини. Зато би, да би направио мир, прво себи морао да направи неке нове непријатеље. Где? Међу Арапима или у Израелу?

Да ли ће сада Израел морати да преиспита своју политику како би се, као стратешки блискоисточни партнер, уклопио у новодефинисане америчке интересе у региону, или ће Обама попустити зарад „несаломивих” веза?

Американац понавља да је стрпљив. Ваљда је зато свака реч минуциозно премеравана. Нема залетања ни дефинитивних програма.

Арапима је несумњиво годило да чују да амерички председник говори о „неиздржљивом” положају Палестинаца, али да у Израелу не би акценат ставили на његово средње име Хусеин, Обама је одмах позвао Арапе да прихвате историју прогањања Јевреја и да схвате да њихов антисемитизам само појачава израелске трауме.

Одмах после Каира, отишао је за Немачку где је у бившем нацистичком логору Бухенвалд одаслао поруку подршке Јеврејима упозоравајући оне – попут иранског председника – који негирају холокауст.

Остао је упркос томе доследан обећању да ће покушати да нормализује односе с Техераном – што су делови агенде која укључује супротстављање виолентном екстремизму, промоцију демократије, верских слобода и права жена.

Ирану је дао за право да нуклеарну технологију користи у мирнодопске сврхе, али га је позвао да омогући инспекцију својих програма. Палестински радикални покрет Хамас није назвао терористичком организацијом, али га је позвао да призна Израел.

За премеравање последица Обаминог иновативног обраћања неопходни су нови алати, као и време да би се он у потпуности прихватио. Његов говор није био шоу већ пажљиво балансирана политичка вежба с прецизно сроченом поруком Арапима и Израелцима: пошто немате боље решење од палестинске државе уз Израел, онда сарађујте.

Много одмерених речи, али и амерички председник, познат по својим ораторским способностима, признао је да су речи недовољне да би се ситуација променила после шест блискоисточних деценија испуњених ратовима и мржњом.

Док већина Арапа Обамин говор ставља у координатни систем умереног оптимизма, други не крију да су очекивали да председник САД буде „искренији” око Палестинаца, да буде критичнији према политици претходне администрације, да помене израелске нуклеарне арсенале.

Једне је разочарао уопштеношћу, без спецификације механизама остварења његових замисли, друге јер је маргинализовао болно питање људских права у арапском свету. Радикали Блиског истока остали су убеђени да упркос помирљивог тона нема знакова суштинске промене америчке позиције у региону.

У сваком случају, док с чека на Обамина дела, много тога новог и храброг унето је у перспективе најмоћније земље света и највеће и најбрже растуће верске заједнице планете.

Помало парадоксално закључујем да би један од оних који су задовољни Обаминим каирским говором могао да буде – Осама бин Ладен, иако је шефа Беле куће у видео-поруци оптужио да „сеје семе мржње и освете”.

Нема сумње да су Ал Каидин напад на Америку и ратови у Авганистану и Ираку који су уследили нагнали Обаму да крене у озбиљно преиспитивање односа са исламским светом.