Ljudi obučeni u sebe

Dve izložbe Vladimira Dunjića, „Odelo Velikog brata”, koja u Galeriji ULUS-a traje do 9. juna, i „Golo”, novi ciklus slika postavljen u galeriji „Dar-Mar” do 20. juna, čine jednu celinu koja ukazuje na odnos individue i bezličnog sistema.

Dunjić je poznat po bespoštednoj kritici savremenog društva i dominantnog elitističkog sistema. I ranije se poigravao sa konceptom odela, odnosno uniforme i statusne uloge, ali je ovoga puta otišao i korak dalje.

„Odelo Velikog brata” čine Dunjićevi stariji radovi, među kojima su „Veliki brat”, „Pandorina kutija”, „Oči tišine”, „Mimikrija” i druge. U postavci su i tri slike-objekti „Odela Velikog brata”.

(/slika2)– Da bismo obukli neko drugo odelo, moramo se najpre svući i okupati. I odatle ideja da bi, zapravo, u drugoj galeriji mogao da napravim ciklus koji bi predstavljao opozit ovome, i gde bi svi bili goli, priča o svojoj inspiraciji Vladimir Dunjić.

Slike iz novog ciklusa, kako mu i ime govori, prikazuju gole ljude. Ovih devet aktova, međutim, nemaju nazive. Da li to znači da se ljudi prikazani na njima ne razlikuju međusobno, da su samo deo jedne mase?

– Ne, naprotiv. Čak mislim da oni, za razliku od likova na izložbi „Odelo Velikog brata”, imaju svoju individualnost. To nisu ogoljeni ljudi, to su, zapravo, ljudi obučeni sami u sebe. Oni su, uslovno rečeno, doživeli katarzu, objašnjava umetnik.

Vladimir Dunjić (1957) je završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1981. godine u klasi profesora Mladena Srbinovića, a od 1982. je član ULUS-a. Učestvovao je na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Ideja ove nove, dihotomne izložbe sastoji se u tome da se gledalac najpre susretne sa prodirućim, nemilosrdnim pogledima „Velikog brata” u Galeriji ULUS-a, a da se, nakon toga, zaputi ka nekoliko stotina metara udaljenoj galeriji „Dar-Mar”, gde ga očekuje intimna atmosfera kamerne izložbe. Na tom putu između dveju galerija očekuje se da gledalac doživi, kako kaže Dunjić, „mali kvrc”.

– Bodler je divno rekao da je najlukavija podvala đavola u tome da nas ubedi da on ne postoji. Isto tako nas i onaj Orvelov „veliki brat” kroz istoimeni rialiti šou ubeđuje da ne postoji. I dok se u medijima priča samo o tom šou, pravi „veliki brat” mirno obavlja druge stvari, odnosno polako nas porobljava.

Ipak, svojom umetnošću, kaže, nije hteo da šalje određene poruke.

– Svojim radovima jedino mogu, na osnovu sopstvenog iskustva, pružiti nekim ljudima mogućnost prepoznavanja njihovih problema, i tako im pružiti neku vrstu utehe da se to, eto, još nekome dešava. Odnosno, možda to nekom da i neku vrstu snage da u svom životu nešto slično pokuša, objašnjava Dunjić.

S. Korać