Људи обучени у себе

Две изложбе Владимира Дуњића, „Одело Великог брата”, која у Галерији УЛУС-а траје до 9. јуна, и „Голо”, нови циклус слика постављен у галерији „Дар-Мар” до 20. јуна, чине једну целину која указује на однос индивидуе и безличног система.

Дуњић је познат по беспоштедној критици савременог друштва и доминантног елитистичког система. И раније се поигравао са концептом одела, односно униформе и статусне улоге, али је овога пута отишао и корак даље.

„Одело Великог брата” чине Дуњићеви старији радови, међу којима су „Велики брат”, „Пандорина кутија”, „Очи тишине”, „Мимикрија” и друге. У поставци су и три слике-објекти „Одела Великог брата”.

(/slika2)– Да бисмо обукли неко друго одело, морамо се најпре свући и окупати. И одатле идеја да би, заправо, у другој галерији могао да направим циклус који би представљао опозит овоме, и где би сви били голи, прича о својој инспирацији Владимир Дуњић.

Слике из новог циклуса, како му и име говори, приказују голе људе. Ових девет актова, међутим, немају називе. Да ли то значи да се људи приказани на њима не разликују међусобно, да су само део једне масе?

– Не, напротив. Чак мислим да они, за разлику од ликова на изложби „Одело Великог брата”, имају своју индивидуалност. То нису огољени људи, то су, заправо, људи обучени сами у себе. Они су, условно речено, доживели катарзу, објашњава уметник.

Владимир Дуњић (1957) је завршио Факултет ликовних уметности у Београду 1981. године у класи професора Младена Србиновића, а од 1982. је члан УЛУС-а. Учествовао је на више групних и самосталних изложби у земљи и иностранству.

Идеја ове нове, дихотомне изложбе састоји се у томе да се гледалац најпре сусретне са продирућим, немилосрдним погледима „Великог брата” у Галерији УЛУС-а, а да се, након тога, запути ка неколико стотина метара удаљеној галерији „Дар-Мар”, где га очекује интимна атмосфера камерне изложбе. На том путу између двеју галерија очекује се да гледалац доживи, како каже Дуњић, „мали кврц”.

– Бодлер је дивно рекао да је најлукавија подвала ђавола у томе да нас убеди да он не постоји. Исто тако нас и онај Орвелов „велики брат” кроз истоимени риалити шоу убеђује да не постоји. И док се у медијима прича само о том шоу, прави „велики брат” мирно обавља друге ствари, односно полако нас поробљава.

Ипак, својом уметношћу, каже, није хтео да шаље одређене поруке.

– Својим радовима једино могу, на основу сопственог искуства, пружити неким људима могућност препознавања њихових проблема, и тако им пружити неку врсту утехе да се то, ето, још некоме дешава. Односно, можда то неком да и неку врсту снаге да у свом животу нешто слично покуша, објашњава Дуњић.

С. Кораћ