Provokacija

Ne želim više nikakve provokacije. Jednostavno ću im oduzeti moć, neću obraćati pažnju. Inteligentni reditelji leče depresivno stanje tako što se zabavljaju smišljajući horor filmove u kojima je đavo napravio ceo svet. Kakva ideja?

I, šta će nam ta provokacija? Kome je ta postavka potrebna? Naravno, mladima da im se “ugradi” postepeno ali sigurno u gene. Nisam gledala, ne kritikujem, reagujem samo na ideju.

Novinarima i urednicima dnevnika ne pada na pamet da postoje dobre vesti. Ako i stave neku dobru, to je jedna dobra vest, sasvim bezazlena, nasmeše se jer je red i kažu nam je. Eto… Nema dalje. Prave se da drugih nema, kao da oni ne prave selekciju.

Sreća postaje pogrešan način, nemoguć, površan način.

Vest je kad se apsolutno zgraneš, potreseš suštinski, kad zanemiš bar dva puta dok čitaju…

Dobra vest je nerealna, glupa, nezanimljiva…

Ne želim više da učestvujem u dnevnom ritmu javnog dana.

Nemamo vremena da idemo tim putem. Život ima svoj unutrašnji zakon, kao što za svaku vrstu biljaka tačno znamo kad će cvetati, kad će se u proleće pojaviti, kad sunce zalazi a kad izlazi. Tako postoje unutrašnji zakoni po kojima se svaki organizam razvija. Ako mu ne damo podsticaj kad je potrebno neće se razviti koliko može.

Profesor dr. Svetomir Bojanin, naš poznati dečiji psihijatar, je na jednom predavanju govorio o podsticajnom ambijentu, spoljnim uslovima koji utiču na buđenje gena. Profesor je jednim predavanjem probudio mene. Ono što znamo nekako se uspava.

Još dok su u stomaku postoji precizna računica i program, fantastičan program razvitka. Ako se u trudnoći buduća majka potpuno ne preda budućem detetu i tehnički, bez emocija nosi dete, usporiće njegov razvoj.

Ljubavna veza sa bebom izaziva lučenje neke supstance koja oblaže nerve i omogućava komunikaciju, tako da nervi razvijaju složenu nervnu strukturu. Složena nervna struktura je najvažnija osnova za razvoj psihičkog života, motorike, emocija, inteligencije. Što više ljubavi, više linkova.

Nije to neki bonton lepo se odnositi prema trudnici, to je nužno, kao što je nužno oprati ruke posle dodirivanja okuženog. Ali za viruse i bakterije znamo, prihvatili smo da mogu da nas unište. A ružne misli, brutalne stvari nemaju tako opipljivu moć. Tako nam se samo čini.

Nemamo vremena da budemo depresivni, nezainteresovani ako želimo da razvijemo ono što nam je dano. Potpuno je besmisleno tugovati za onim što je van kontrole, što nikako ne mogu promeniti, umesto da razvijamo sebe i pomognemo drugima.

Mislim prvenstveno na decu.

Direktno smo odgovorni za sve što raste, razvija se, živi, uči u ovom vremenu u kojem zajedno živimo. Bez obzira na profesionalnu oblast u kojoj smo aktivni.

Posle toliko vekova, naučnici otkrivaju da je ljubav centralni deo života. Otkrivaju nešto što je čovečiji zapis od samog početka. Reakcija na dobro.

Snimili su vodu! Našu običnu vodu. Puštali su muziku. Mocarta! I neku agresivnu, veoma napadnu. Molekuli vode se menjaju. Struktura vode se menja. Voda reaguje na dobro!

Ako tako razmišljam šta je onda provokacija?

Nema se vremena za „đavolja“ posla. Ne treba im posvetiti ni jednu misao, a kamoli ceo film.
Hajde iskreno, da li ste nekad pokazivali detetu matematiku nasmejani, ili mazeći ga?

Naučnici su utvrdili da deca mnogo bolje, kvalitetnije uče, uz osmeh, podsticanje, postaju sigurniji, koncentrisaniji, zadovoljniji.

Kako deca tako i mi!