Провокација

Не желим више никакве провокације. Једноставно ћу им одузети моћ, нећу обраћати пажњу. Интелигентни редитељи лече депресивно стање тако што се забављају смишљајући хорор филмове у којима је ђаво направио цео свет. Каква идеја?

И, шта ће нам та провокација? Коме је та поставка потребна? Наравно, младима да им се “угради” постепено али сигурно у гене. Нисам гледала, не критикујем, реагујем само на идеју.

Новинарима и уредницима дневника не пада на памет да постоје добре вести. Ако и ставе неку добру, то је једна добра вест, сасвим безазлена, насмеше се јер је ред и кажу нам је. Ето… Нема даље. Праве се да других нема, као да они не праве селекцију.

Срећа постаје погрешан начин, немогућ, површан начин.

Вест је кад се апсолутно згранеш, потресеш суштински, кад занемиш бар два пута док читају…

Добра вест је нереална, глупа, незанимљива…

Не желим више да учествујем у дневном ритму јавног дана.

Немамо времена да идемо тим путем. Живот има свој унутрашњи закон, као што за сваку врсту биљака тачно знамо кад ће цветати, кад ће се у пролеће појавити, кад сунце залази а кад излази. Тако постоје унутрашњи закони по којима се сваки организам развија. Ако му не дамо подстицај кад је потребно неће се развити колико може.

Професор др. Светомир Бојанин, наш познати дечији психијатар, је на једном предавању говорио о подстицајном амбијенту, спољним условима који утичу на буђење гена. Професор је једним предавањем пробудио мене. Оно што знамо некако се успава.

Још док су у стомаку постоји прецизна рачуница и програм, фантастичан програм развитка. Ако се у трудноћи будућа мајка потпуно не преда будућем детету и технички, без емоција носи дете, успориће његов развој.

Љубавна веза са бебом изазива лучење неке супстанце која облаже нерве и омогућава комуникацију, тако да нерви развијају сложену нервну структуру. Сложена нервна структура је најважнија основа за развој психичког живота, моторике, емоција, интелигенције. Што више љубави, више линкова.

Није то неки бонтон лепо се односити према трудници, то је нужно, као што је нужно опрати руке после додиривања окуженог. Али за вирусе и бактерије знамо, прихватили смо да могу да нас униште. А ружне мисли, бруталне ствари немају тако опипљиву моћ. Тако нам се само чини.

Немамо времена да будемо депресивни, незаинтересовани ако желимо да развијемо оно што нам је дано. Потпуно је бесмислено туговати за оним што је ван контроле, што никако не могу променити, уместо да развијамо себе и помогнемо другима.

Мислим првенствено на децу.

Директно смо одговорни за све што расте, развија се, живи, учи у овом времену у којем заједно живимо. Без обзира на професионалну област у којој смо активни.

После толико векова, научници откривају да је љубав централни део живота. Откривају нешто што је човечији запис од самог почетка. Реакција на добро.

Снимили су воду! Нашу обичну воду. Пуштали су музику. Моцарта! И неку агресивну, веома нападну. Молекули воде се мењају. Структура воде се мења. Вода реагује на добро!

Ако тако размишљам шта је онда провокација?

Нема се времена за „ђавоља“ посла. Не треба им посветити ни једну мисао, а камоли цео филм.
Хајде искрено, да ли сте некад показивали детету математику насмејани, или мазећи га?

Научници су утврдили да деца много боље, квалитетније уче, уз осмех, подстицање, постају сигурнији, концентрисанији, задовољнији.

Како деца тако и ми!